Vratiće se vreme pruća

Voja je u godinama, kada se obično "podvlači crta" i kada se vaga ono što je učinjeno ili je propušteno da se učini. I on svodi svoju životnu računicu. Žao mu je, kaže, što nema nalsednika, ni u zanatu ni u životu.

- Sa suprugom Mikom, nismo imali dece. Njena smrt pre pola godine žestoko me je pogodila, ali se ne predajem. Nemam penziju, pa moram da radim, a radio bih ionako, jer je ovo zanat koji se ponovo vraća u modu. Plastika i plastičnre kese su zagospodarile pre tridesetak godina u gotovo uništile ovaj zanat. Sada, gledam po televizijama, svi pričaju da se sintetika izbaci iz upotrebe i to se i dešava. Sve je više mladih domaćica koje dođu i zatraže da im ispletem ceger, korpu, stolove, stolice. Raduje me to što dolaze unuke žena koje su nekada bile moje mušterije - kaže deda Voja, koji je u više navrata pokušavao da obuči buduće korpare, međutim, niko od njih nije ostao duže od nekoliko dana.

Posle nekoliko dana rada sa prućem svi su odlazili. Nekoga su bolele ruke, nekoga prsti, neko se žalio na kičmu. A, naš sagovornik kaže da se od ovog zanata, kao i od svakog drugog posla, može pristojno živeti aki se radi svojski i ako se zapne. A, da bi se to desilo mora da se voli.

- Žao mi je što posle mene u ovom kraju neće biti nikoga ko će znati makar dva pruta da prekrsti - jadikuje vremešni korpar.

Majstor Voja je zanat izučio početkom druge polovine prošlog veka u okolini Jagodine. Tajnama korparstva podučavali su ga vrhunski majstori, čija su se umeća graničila sa umetnošću. Šezdesetih godina, pirotsko preduzeće "Angropromet" angažovalo ga je, da pokrene korparsku firmu, tačnije radionicu u kojoj je posao našlo nekoliko desetina nezaposlenih Piroćanaca. Bila je to dobra ideja, ali su administrativne procedure bile jače, i odustao je.