Život, i to na recku

POSLEDNJI statistički podaci pokazuju da stanovnici Vladičinog Hana zarađuju najmanje plate u Srbiji - 16.616 dinara. To je dva puta manje od republičkog proseka i tri puta od najbogatijih Lazarevčana. A pre samo četvrt veka bili su treći u Srbiji po zaradama.

Sa jedva 150 evra treba ishraniti porodicu, platiti račune, obući se, školovati decu... Opet, i tu “privilegiju” da rastežu toliko bogatstvo imaju samo retki zaposleni. Jer, prema podacima sindikalnih organizacija, u Hanu radi tek 1.200 ljudi!

Običan svet, pak, ne veruje u statističke podatke.

- Ma, ko to zarađuje 16.000 dinara? Verovatno opštinari, policajci, lekari... Obični ljudi, poput mene, imaju tri puta manje. Evo, ja sam kao privatnik, imam ovu radnjicu, ali nema ko da kupuje. Tačnije, nema ko da plati. I kako ja onda da veresijom prehranim porodicu? - rezignirano pita mlađi Hančanin, koji u centru varoši ima bakalnicu.

On tvrdi da u retkim privatnim firmama radnici zarađuju od 6.000 do 8.000 dinara. Tolika je otprilike i socijalna pomoć koju povremeno dobija 1.200 Hančana, a stalno njih 300. Zbog toga je čuvena “recka” ovde jedini način da se preživi, takoreći stil života.

- Snađu se ljudi, vrate pare. Bave se sitnom preprodajom, životare od roditeljskih penzija. Oni kojima neko radi u inostranstvu su na konju, ti se u Hanu smatraju bogatašima - komentariše ovaj prodavac.

Nije mu, kaže do slikanja, mada s obzirom na situaciju “može samo da se slika”. Na žalost, to isto može da radi barem 5.000 ljudi koliko ih je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. Fond za zdravstveno osiguranje, pak, tvrdi da u Vladičinom Hanu čak 2.000 ljudi nema overenu zdravstvenu knjižicu! Za ovakvo stanje svi krive lošu privatizaciju.

Jer, “Balkan brik”, “Delišes”, “Sloga”, “Flopa”, “Erozija”, “Mehanizacija” - firme u kojima je nekad radilo pola Hana, postoje samo na papiru. Nedavno je neka francuska kompanija kupila “Delišes”, pa je to Hančanima ulilo malo nade. Međutim, i ta je nada jalova, jer su Francuzi tek kad su ušli u fabriku videli da tu ima mnogo više problema nego perspektive.

- Broj zaposlenih u privredi pre početka privatizacije bio je oko 5.000 zaposlenih. Sad ih je skoro pet puta manje, ali i oni neredovno primaju platu, ne uplaćuju im se doprinosi. Zbog toga je čak 3.000 ljudi otišlo odavde tražeći posao - kaže Dragoljub Nikolić, poverenik samostalnog sindikata.

Samo od početka godine, prema podacima policije, preko 1.000 Hančana zatražilo je promenu mesta prebivališta. Jer, beda je u Hanu skoro opipljiva. Iako je piće u kafiću pedesetak dinara, oni su uglavnom prazni. U kafanama ima sveta, ali se pije - na recku.

Ljudi su očajni, mnogi su se propili jer ne vide izlaz. U piću nalaze utehu - tvrdi momak koji radi u jednoj od kafana.

Mnoge njegove kolege otišle su već put Crne Gore, Grčke i Bugarske da u nekom od tamošnjih letovališta zarade koji dinar za “hladne dane”. Dolazi zima, duga i hladna, kažu u jednoj pesmi. A, ovde nikome nije do pesme. Stvarnost je isuviše teška i surova.

KOPAČI PESKA

Ima u Hanu i onih koji dobro žive, ali, na žalost, nisu odavde. To su divlji kopači peska iz Južne Morave. Prošle godine je iz ove reke iskopano pet puta više peska nego što je dozvoljeno. Šleperi dragocenog tovara putuju uglavnom na Kosovo. Upućeni u tajne ovog unosnog biznisa tvrde da s one strane administrativne linije šleper peska košta čak 1.200 evra! Ugrožena su bukvalno sva sela u hanskoj opštini, a reka umire naočigled svih.

SLOBODNA ZONA

Han je bio među 14 gradova u Srbiji koji su 1994. godine proglašeni slobodnim zonama, odnosno preduzeća u njoj bila su oslobođena plaćanja carine i poreza. Iako je to bila razvojna šansa za ovu varošicu, slobodna zona nikad nije zaživela. Prvo je bilo sporno zemljište, a onda nije bilo dovoljno sloge među tadašnjim rukovodstvom grada. Tek, 2005. godine ukinuta je saglasnost o slobodnoj zoni. Većina Hančana smatra da je tada prpuštena istorijska šansa za razvoj, koju više nikad neće imati.