VRANJE - Pesme “Dimitrije, sine Mitre”, “Lela Vranjanka”, “Otvori mi, Belo Lenče”... lična su karta Vranja. Ali, nema meraklije, ma odakle bio, koji nije “dertovao” uz njih, pronalazeći i sebe u nekom od stihova. A, tajna njihove dugovečnosti i jeste u tome što sve pevaju o stvarnim ljudima i njihovim sudbinama. Tako je setne stihove o popustljivom sinu Dimitriju kome se svi smeju jer ga žena vara, napisala čuvena vranjska pesmopojka Stana Avramović Karaminge. Stana je Dimitrijevu sudbinu opevala još 1919. godine i sve do 1969. je pesmu dopisivala i prepravljala. Na kraju je priznala da mnogo toga i nije pomenula, jer “sve neje za pesmu”.
Dimitrije joj je, u stvari, bio brat od tetke koji se oženio njenom imenjakinjom, lepom Stanom. Međutim, mladenci nisu mogli da imaju dece. Svekrva Bosa stalno je zbog toga prebacivala sinu i snaji, pa bi, kad su išli nedeljom u crkvu govorila: “Ajde, sine, ajde, pa i dete povedi.”
Dimitrije je, izložen stalnom majčinom pritisku, počeo takođe da prebacuje ženi: “Badava, Stano, tvoja ubavinja kad nesi rodila muško ili žensko. Svi se kunev u deca, a ja u tebe.”
Stani je, pak, dojadilo da je stalno krive za to što nemaju decu, pa je rešila da prekrati muke, da se obesi. Čuvši za to, otac pesmopojke Stane Karaminge, Toma, reši da spase brak svom sestriću i “namesti” snaji da sa drugim čovekom ostane blagoslovena.
E, dotle je sve “ušlo” u pesmu. Stana Karaminga prećutala je kraj priče koji je bio više nego dramatičan. Jer, Stana je umrla na porođaju, rodivši pre toga sina. Iako utučen zbog smrti voljene žene, Dimitrije je bio srećan što mu je ostao naslednik. Ali, njegov ujak Toma, nedelju dana posle Stanine smrti, otkriva istinu. Sasvim razočaran, Dimitrije se ubio na grobu svoje žene. Tri dana posle toga od tuge za sinom umire i Bosa, a ubrzo je naprasno umro i Toma.
Iako je spevala mnoge pesme, ovo je bila Stanina omiljena kojom su je Cigani svirači ispratili do večne kuće.
Ništa manje dramatična nije i “Otvori mi, Belo Lenče”. Belo Lenče bio je nadimak Jelene Stamenković, Vranjanke za kojom su uzdisali mnogi momci tog vremena. Nije bila toliko lepa, ali je imala savršen beo ten, pa otud i nadimak. Tako je zapala za oko i Miletu Tasiću, momku stasalom za ženidbu. On je svakog dana, jašući na belom konju, prolazio njenom ulicom u Gornjoj čaršiji, a ona je trčala na sokak da ga vidi. Međutim, kao što to obično biva, roditelji se nisu složili sa ćerkinim izborom, pa su je, iako su se Mile i ona strasno voleli, udali za drugog. Mada je mnogo patio, i Mile se oženio. Lenče se sa mužem odselila u Beograd i rodila sina. Mile je, pak, dobio ćerku. Ona je žarko želela da se njen sin oženi Miletovom ćerkom, ne mogavši nikad da prežali što su je roditelji razdvojili od Mileta. I možda bi to tako i bilo da se nije umešala Miletova žena Ljubica, ucenivši sina da će se ubiti ako se oženi Jeleninom ćerkom. Tako se istorija ponovila, ali ni to “neje ušlo u pesmu”.
Zanimljiva je i priča o nastanku pesme “Lela Vranjanka”
- Kompozitor Dragan Toković je došao u kafanu, na ispraćaj čuvenog trenera Partizana Zorana Miladinovića koji je te 1974. godine trenirao vranjski Dinamo. Prišao mi, zamolio me da plešemo, a ja uopšte nisam imala pojma ko je on. Pričali smo neobavezno i ja sam mu rekla da se zovem Jelena, ali da me svi znaju kao Lelu - seća se Jelena.
Međutim, nekoliko dana kasnije pozvao ju je Staniša Stošić, sa kojim je drugovala u KUD “Sevdah”.
- Preko telefona mi je pustio pesmu koju je za mene napisao Dragan Toković. Iako sam je otad čula “milion” puta, uvek me iznova dirne - priznaje Jelena. Ali u pesmu “neje ušlo” da Toković i ona ne samo da uopšte nisu bili u ljubavnoj vezi, već se od one večeri u kafani nisu više ni videli.

JELENA ZVANA LELA
A “Lela Vranjanka” posvećena je Jeleni Đorđević na čijem licu, iako ima 80 godina, još uvek se naziru tragovi lepote. Ona je pre skoro pola veka inspirisala čuvenog kompozitora Dragana Tokovića da joj posveti jednu od najpevanijih pesama.

NASTRADALI
Jelena, Belo Lenče, poginula je 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Beograda, a Mile je umro u rodnom gradu 1960. Na skromnom nadgorbnom spomeniku mu samo piše - Mile Pile, baš onako kako ga je zvala njegova voljena Jelena.