NEMA više Truce, kažem, a Petar Stanković (73), čuveni Peca, skače kao oparen.

- Kako nema, postoji Trudbenik i dalje, imamo podmladak, kadete...

Ali, nema prvog tima, ugasio se. Međutim, Peca se ne da:

- Vratiće nas, pa i Beograd je nestao, pa je dobio na sudu. Ne može to tako.

Optimizam i dalje vrca iz ovog krepkog 73-godišnjaka koji je ikona Trudbenika. Kaže, kao da ga je grom ošinuo kada je Trudbenik zbog zakonskih zavrzlama prestao da postoji. Peca kaže da je umro deo njega, ali da je on i dalje Trudbenik.

Kako i ne bi kada je jedan od osnivača ovog autentičnog beogradskog kluba, koji je osnovan 1969. godine kao KMG Trudbenik. A bio je član uprave, tehniko, direktor radne jedinice Sportski centar. I uvek je bio uz igrače, većina su ga zvali tata, pomagao je svima. Na terenu od jutra do povečerja, Trudbenik nije mogao da se zamisli bez Pece.

A bio je zadužen za sve, pa i za sudije, što je predstavljalo jedan od najvažnijih zadataka. Znao je Peca da ih prihvati, ugosti, a kada bi ih neko od sudija zakinuo, Peca je znao da kočoperno ospe paljbu po njima. Potom bi se smirio i ručak ili večeru lagano privodio kraju, da bi se rastajali kao prijatelji, pa su mnogi govorili da je Pecin odnos sa arbitrima mnogo pomagao Trudbeniku.

Pored travnatih terena, Peca je bio bog i u kafani („Sve važno se tu dešava i završava“). A na Trudbeniku se dobro jelo i pilo.

POMENI ZETOVE OBAVEZNONARAVNO, Peca ne zaboravlja da govori i o svojoj porodici. Kaže da ima zlatne kćerke Draganu i Vanju, unuke Katarinu (19) i Majdu (1), suprugu Nevenu. I kada smo se spremali da stavimo tačku, Peca insistira...
- Pomeni i moje zetove, Sašu Kojovića i Marka Popovića. To je jako važno, nemoj slučajno da ih izostaviš.
Neću.

- Najbolje je bilo kada je kafanu vodio Voja Dojčinovski („Simonida“, „Pastuv“), ma nema šta nije imalo i sve je bilo sjajno, mada je roštilj bio broj jedan. Uh, i pečenje. Vrhunska klopa je bila i kad je Laci bio gazda.

A koliko Peca ne brenuje ove nove običaje pokazuje i poslednji primer. Kada je došao u „Novosti“ tražio je rakiju. Kažemo mu, nema ovde pića, a on dodaje: „Može onda malo pivo“. Objašnjenje da je alkohol zabranjen nije ga baš oraspoložilo, pa je valjda u znak protesta odbio kafu, sok, običnu vodu. I to je Peca.

Po mnogo čemu različit od drugih, svojeglav ali uvek svoj, Peca ne krije da je titoista i dan-danas. Kada se pomene Tito, Peca za tren oka vadi novčanik iz džepa. Novac, razni papiri i dve slike decenijama oca nacije. Jedna u generalskoj uniformi, a druga u civilu. Smeje se Tito iz Pecinog džepa, a on ponosno zbori.

- Pomaže mi Tito i danas, ja sam penzioner, ali kada mi u tramvaju kontrolori zatraže kartu, ja izvadim maršalove slike i svi me ostavljaju na miru.

Dobrodušan, prijatelj sa svima, Peca je imao najveći problem da izdvoji najbolju generaciju Trudbenika, da nabroji igrače po njegovom ukusu („Uvek će neko da mi se javi i prekori me što sam ga zaboravio“). Ipak, posle dosta razmišljnja, vraćanja filma, krenuo je od Ljube Đorđevića („On je bio čudo, legenda“), pa nastavio sa Žikom Cvetkovićem, Zlatkom Kežmanom, Jeftović Brkicom, Velkovskim, Ilijom Ivanovićem, Lazarevićem, Milutinovićem...

Onda je „rešio“ da je najbolja generacija 1993/1994. („Bili smo bez premca u Beogradu“) pa opet sledi diktiranje: Sloba Pejović, Dževad Prekazi, Aranđel Todorović, Bane Smiljanić, Dragan Đukanović, Đorđe Serpak, Goran Marković, Beriša... Ne krije Peca da mu je ljubimac bio i ostao Giga Zelenović, tvrdi da je Saša Ćurčić bio divan, skroman dečko, da je pio samo koka-kolu i da ne zna zašto se posle promenio, ali i da ga to ne interesuje. Napominje da su se super provodili u „Dvoru“ koji je nekada držao Bane Smiljanić, ističe da je Prekazi bio izuzetno korektan, nije se ponašao kao veliki as u malom klubu, ali je Zdravko Bukarica za njega bio o ostao broj 1.

- Ma, Buki je bog za sve, i na terenu i u kafani bio je najbolji, neće se skoro roditi takav čovek.

Nije mu bilo lako ni kada je trebalo da se priseti, a nekog ne izostavi, najvećih trenerskih imena. Pošto je podsetio da je prvi trener bio Dragan Babić, apostrofirao je Acu Pavlovića kao najvećeg gospodina, Đuru Čokića kao najboljeg stratega, Iliju Lukića koji je bio najbolji za druženje i atmosferu. Pa je zatim ređao, onako bez reda: Miša Pop Stoiljković, Miroslav Helc, Blagoje Mitić, Stevan Bena, Paja Samardžić...