DOK je kao dečak “pikao basket” na betonskom igralištu između novobeogradskih paviljona, Aleksandar - Saša Đorđević sanjao je kako, pod svetlima reflektora, pred punim tribinama vodi loptu, u poslednjim sekundama finalne utakmice i - postiže pobedonosni koš. I, nikad ga taj san nije probudio, ali dosanjao ga je na javi. Aprila 1992. godine, u finalu tadašnjeg Kupa šampiona u Istanbulu pogodio je, bukvalno u poslednjoj sekundi, “trojku” koja je njegovom Partizanu donela titulu najboljeg kluba Starog kontineta. Događale su se, kasnije, “trojke” mnogo puta u njegovoj karijeri (pamti i onu iz Barselone 1997. kad je sve ponovio, protiv Hrvatske, ali ne u finalu)... Svi pamtimo i “gomilu” trojki kojima je zatrpao koš reprezentacije Litvanije u finalu Evropskog prvenstva 1995. u Atini…
- Da, bili su dečji snovi, a sanjati je, besplatno - kaže Đorđević.
Mnogo godina kasnije, nedavno, snovi su bili dopunjeni.
Sanjao sam oproštaj od košarke, u plavom dresu, u "Beogradskoj areni" na Evropskom prvenstvu - pričao je, svojevremeno Đorđević.

Šta se sada, u 38. godini (puni 26. avgusta) promenilo u snovima Aleksandra - Saše Đorđevića?
- Dosanjao sam oproštaj od košarke, u “Pioniru”, ali pre Evropskog prvenstva - kaže Đorđević. - Biće to veličanstven oproštaj od sporta koji mi je sve u životu dao i kojem sam, bar tako mislim, mnogo dao.
U karijeri koja je trajala, gotovo do pre nekoliko dana, "Sale nacionale", postigao je mnogo odlučujućih poena, klubovima u kojima je igrao doneo mnogo titula, reprezentaciji Jugoslavije mnogo medalja. Mogao je, možda još…
Ko nikada uživo nije gledao velemajstora košarke, imaće samo još jednu priliku večeras da ga vidi na parketu “Pionira”. "Sale nacionale", zvanično će se oprostiti od aktivnog igranja…
- Ćao, nema više - poručuje jedan od naših najboljih košarkaša svih vremena.
Bilo je planirano da, na početku utakmice loptu podbaci najbolji sudija sveta, ali fudbalski, Kolina. Trebalo je to da bude veliko iznenađenje, ali, nažalost, Kolina, zbog obaveza neće biti večeras u “Pioniru”.
- Veliki smo prijatelji, trebalo je da dođe, ali kad smo se čuli, poručio je: “Saša, dolazim dogodine na tvoj oproštaj”. On i dalje ne veruje da ću stvarno poslednji put, na utakmici ubaciti loptu u koš baš večeras.
Oproštaj će biti spektakularan baš onakav kakva je bila njegova karijera. Na parketu, na klupi, u loži naći će se evropski i svetski košarkaški krem. Biće to utakmica o kojoj će se pričati godinama. Možda i decenijama.
Uostalom jedan je bio, jeste i biće SALE!


ZATVOREN KRUG

PRVU zvaničnu utakmicu u dresu Partizana Saša Đorđević odigrao je u Šibeniku. Na njegovu žalost, tada veliki rival bio je bolji. I na kraju karijere, u dresu Armani džinsa, izgubio je veliko finale plej-ofa Italije.
- Šta ti je život - kaže Saša. - Karijera mi je počela i zvanično se završila porazima.
Na sreću, sve ono između obeleženo je velikim pobedama, medaljama i trofejima u kojima je Đorđević, po pravilu bio glavni junak.



VRAĆAM SE BASKETU
DONEDAVNO se pričalo, nagađalo, navijalo da Saša odigra još jedno Evropsko prvenstvo, u njegovom rodnom Beogradu i da tek onda “okači patike o klin”. Kraj će, po njegovoj volji i želji, ipak, biti pre nego što se podigne zavesa EP.
Stigao je Sale i do NBA. Nažalost, a možda i na sreću, nije se dugo zadržao iako je po kvalitetima mogao.
- Da, moglo je, ali Portland nije bio pravi tim. Rasulo u ekipi, tuče u svlačionici... Pogrešio sam što nisam prihvatio poziv Lenija Vilkinsa, trenera SAD na Olimpijskim igrama 1996, da dođem u Atlantu, gde je tada bio i Paspalj. Na pola sezone, nisam da je bilo mesta za mene u NBA, posebno u mojim najboljim danima. Možda sam kao i Bodiroga, mogao svake godine da odem u NBA, ali sam otišao sa 29,
i to prisilno, posle promene generalnog menadžera Fortituda.
Sigurno da su poslednji meseci aktivnog igranja, koje je odigrao u dresu milanskog Armani džinsa i umalo im doneo titulu, bar malo, kod ljubitelja košarke, podgrejali nadu da bi mogao da nastavi… Ali, kod Saše nema dileme.
- Apsolutno ne! Znao sam da mi je ovo poslednja sezona, kao što znam i da ću da se vratim basketu… kad ja odlučim.
Ovog proleća prihvatio se novog, možda neobičnog posla. Postao je prvi čovek Upravnog odbora Beogradskog maratona. I to je odradio kao i sve ostalo u životu i ovu veliku priredbu, uz pomoć saradnika, vratio na stare staze i ponovo je bila svetski događaj.
Odnedavno Aleksandar Đorđević ima zvanje ekselencije. Naime, imenovan je za ambasadora Unicefa!
- Eto, jedna od prvih akcija je moja oproštajna utakmica. Prihod je namenjen u humanitarne svrhe i biće uplaćen programu Unicefa za “Školu bez nasilja”.
Bio je i ostao “Sale nacionale”. Obeležio je najzlatniju eru naše košarke i ostaće upamćem po tome, a njegovo ime zlatnim slovima zapisano u analima nacionalne košarke čak tri zemlje (SFRJ, SR Jugoslavije i Srbije i Crne Gore). Za jedan život - dosta!



ZNAM KAKAV SAM
POŠTO je sada izvesno da će se Sale i zvanično oprostiti od basketa, ostaje večito pitanje “šta posle toga”. Početkom prošle godine mnogi su ga pominjali kao kandidata za selektora plavih. Uloga trenera mu je, nekako, zapisana jer je i njegov otac Bratislav - Bata poznati je košarkaški stručnjak...
- Šta ću da radim kada završim - pita se i Đorđević. - Ne znam. Videću. Možda sam najbliži pozivu trenera, ali možda budem i nešto drugo u košarci. Ne plašim se ničega, dobro znam kakav sam i šta mogu. Uvek hoću da budem najbolji. Ali, dobro znam da bi bilo neozbiljno “iz patika” sesti na klupu. Valja se, bar godinu dana pripremati za to. Verujem da ću da ostanem u košarci. Ona je moja sudbina. Biće mesta, valjda, za mene.

BEZ NASLEDNIKA
PO mišljenju gotovo svih stručanjaka, problem naše košarke je što se ne vidi naslednik Saše Đorđevića.
- Postoji kontinuitet stvaranja igrača, ali sve ranije odlaze iz naše lige, nezreli i košarkaški i ljudski. Malo je onih koji postupe kao Miloš Vujanić. Cilj je postati vođa ekipe, a ne biti jedan od dvanaestorice - poručuje Đorđević.



KARIJERA ZA DIVLjENjE

DATUM rođenja: 26. avgust 1967.
Mesto rođenja: Beograd
Klubovi: Crvena zvezda (1977), Radnički (1978-1982), Partizan (1982-1992), Filips (1992-1994), Filodoro, Timsistem (1994-1996), Portland (1996), Barselona (1996-1999), Real Madrid (1999-2001), Skavolini (2003-2005), Armani džins (2005).


TITULE

Klupske
Kup evropskih šampiona (Partizan 1992), Kup Radivoja Koraća (Partizan 1998, Filips 1993, Barselona 1999), prvak Jugoslavije (Partizan 1987, 1992), prvak Španije (Barselona 1997, Real Madrid 2000), Kup Jugoslavije (Partizan 1989, 1992).

Reprezentativne
Zlatne medalje: SP 1998, EP 1991, 1995, 1997
Srebrne medalje: OI 1996
Bronzane medalje: EP 1987
Reprezentativac: 108 puta.




TRI PRINCEZE
SAŠA Đorđević živi u srećnom braku sa suprugom Aleksandrom - Sekom koja mu je podarila još dve lepotice, ćerkice Taru (6 godina) i Tesu (2). Starija je rođena u Barseloni, mlađa u Madridu.
Kakva je to borba u kući kad se “dohvate” njih dve,
Dve ćerke, ko će davati “trojke”?
- Ove dve lepotice sigurno neće. One su rođene za umetnost. Možda muzika... Porodici mnogo dugujem, supruga je sve vreme bila uz mene, bila je moja podrška kad mi je išlo, a naročito kad je bilo problema.


CD ZA SVET

FIBA je uvrstila CD Saše Đorđevića “Hoops coach” kao edukativno sredstvo koje se distribuira po celom svetu.
- Nadam se da ću tako pomoći mnogim mladim trenerima da nešto nauče i shvate suštinu najlepše igre na svetu - kaže Đorđević.
Sudeći po CD, Saša je, ipak, najbliži - klupi!


TRENER U DUŠI

IMA nešto što drugi nemaju. Zna kad valja podići glas, kad lepim rečima nekoga posavetovati… Ostalo je upamćeno kako je, davnih dana dok je bio na odsluženju vojnog roka, iz Novog Sada došao na utakmicu Partizana u "Halu sportova". Njegovi, crno-beli su u poluvremenu gubili, igrali neočekivano slabo. I onda je Sale ušao u svlačionicu i održao vakelu. U nastavku Partizan je zgazio rivala. Svi su posle utakmice priznali da je presudio Saša.

Bilo je to davno. Sale je bio mlad. U međuvremenu mnogo je vode proteklo Dunavom, a Đorđević stekao iskustvo koje će mu, sigurno pomoći u nameri da postane trener i tako nastavi porodičnu tradiciju (njegov otac Bratislav - Bata, bio je jedan od najuspešnijih trenera Crvene zvezde).


SLAVA UZ SLAVNIĆA
NIKADA Đorđević neće zaboraviti kako ga je Zoran Slavnić, u Barseloni 1997. godine pozvao na stranu i posavetovao. Bio je to prelomni trenutak za Sašu i plave.
- Moka je na tom EŠ bio gledalac - seća se Saša. - Ja počeo kao lud. Sve mi od ruke polazilo. Ali, reprezentaciji nekako traljavo išlo. Mučili smo se, ali pobeđivali… Ipak. to, nije bilo to. I onda mi je Moka rekao dve stvari: “Igraj za druge i razigravaj ih”. Poslušao sam ga, iako je to bilo na uštrb moje igre. Sada sam mu zahvalan na tome. Osvojili smo zlato, ubedljivo da ubedljivije nije moglo.


SVI ZA NjIM DRUGAČIJI
UVEK je bio - drugačiji. Kad je, kao klinac u Partizanu kupio automobil “honda CRDž” svi u gradu su mu zavideli i poželeli da voze istu marku.
Diktirao je i modu u Beogradu. Opet su svi želeli da ga prate.
Prvi je znao i upotrebljavao najnoviji “aftršejv”.
Prvi je na ovim prostorima obrijao glavu. Bio je u to vreme jedini, a sada nije retkost videti na terenu ili sresti na ulici momka sa istim imidžom.
Bio je uvek drugačiji i u razgovoru sa novinarima. Raspoložen, bez dlake na jeziku, jednostavno “diktirao je u pero” ono što želi da kaže.

DUG KIĆI I MOKI
KOŠARKU je počeo da igra u Crvenoj zvezdi.
- Prvi trener bio mi je Božidar Maljković - seća se Saša. - Bili su to i njegovi počeci. U Zvezdi smo ostali desetak meseci i kolektivno otišli u Radnički. Kad više nismo imali dvoranu za trening, vratili smo se na Mali Kalemegdan. Posle dve nedelje, tadašnji stručnjaci u Zvezdi su rekli da nisam darovit i da na mene više ne računaju.
Iz inata ili nečeg drugog, tek orišao je u Partizan i - dugoročno urećio crno-bele.
- Sa 16 godina ušao sam u prvi tim - priča Đorđević. - Nešto kasnije Dragan Kićanović, kao direktor, počeo je da stvara onaj veliki tim sa Divcem, Paspaljem, Obradovićem, Grbovićem… Za trenera je došao Zoran Slavnić. Moka je verovao u mene, forsirao me i kad mi nije išlo. Sada mogu da kažem da sam Kićin i Mokin veliki dužnik.

NAJLEPŠE GODINE

- SVAKAKO one tri u Partizanu kad smo osvojili dva državna prvenstva, Kup Radovoja Koraća i Kup Jugoslavije - kaže Đorđević. - Ne treba da se zaboravi da su to vreme u našoj ligi igrale sjajna Cibona i Jugoplastika. Ipak, kruna svega je onaj trijumf u Kupu šampiona 1992. godine u Istanbulu. To se pamti celog života.
Saša je u te tri godine usrećio crno-bele, a kasnije sve klubove u kojima je igrao, ali, ipak, u najlepšem sećanju ostaju njegove igre u reprezentaciji. Igre zbog kojih je i postao "Sale nacionale".


MOMAK ZA PREOKRET

SAŠA je od “malih nogu” bio predodređen da bude čovek odluke. Malo ko se seća Evropskog prvenstva 1987. godine u Atini. Grci su blistali, u finalu pobedili SSSR, a plavi su se u borbi za treće mesto sastali sa Italijom. I kad je izgledalo da plavi ćemo ostati i bez bronze, tadašnji selektor Krešimir Ćosić u igru uvodi 19-godišnjeg Đorđevića.

Za čas, od gubitnika, plavi postaju pobednici i u Beograd se vraćaju sa još jednom evropskom medaljom na kontu.


SAD SE RASTE U HAOSU
DVA poslednja neuspeha plavih na dva velika takmičenja (6. mesto na EP i 11. na OI) zabrinula su i Đorđevića. Pred nama je Evropsko prvenstvo u našoj zemlji. Pravi čovek za pitanje:
Šta uraditi da u Beogradu budemo ponovo najbolji?
- U vreme Kiće, Praje, Moke, ali i u moje vreme, igralo se za male pare, a mnogo više zbog druženja, ljubavi prema zemlji u kojoj smo rođeni. Sada se mnogo, mnogo toga promenilo. Klinci koji počinju, kad dođu kući od roditelja čuju: “Ovo je katastrofa, ovako više ne možemo da živimo...” Ta deca ne znaju ni za koju državu igraju, nisu sigurni kako se zove… Ili, za koju će da igraju kad dođe vreme. Jednostavno, promenila se zemlja i osećaj prema njoj. Ja sam znao himnu moje zemlje, uvek ustajao kad je svirana, ponosno je pevao na pobedničkom postolju. A koja nam je sada himna? Za mene je i dalje “Hej, Sloveni”. Ovi sadašnji klinci, dvadesetogodišnjaci rastu u haosu. Jednostavno, odnos prema reprezentaciji je slika celog društva.


KUĆA LEGENDI
- NEPOJMLjIVO mi je da nemamo “Kuću legendi” - kaže Đorđević. - Imamo toliko uspešnih sportista, osvojili smo toliko medalja kojima malo koja zemlja može da se pohvali. Pa, zar svi mi zajedno nismo zaslužili da negde, pre svega na lepom mestu bude taj, mogu da kažem muzej sporta. Garantujem da bio bio posećen.
Saša već ima i viziju gde bi to moglo da bude. Na parkingu “Borbe”, pokazao je na Dom sindikata.
- Zar nije lepa ova zgrada za tako nešto - kaže Đorđević. - Bilo bi lepo i negde na Kalemegdanu, ili kraj crkve svetog Marka…


U LIGI VETERANA
- IMAM nekoliko ponuda da nastavim karijeru u poznatim inostranim klubovima - reče u jednom trenutku Saša. - Moj jedini uslov je da se - skrati teren!
A onda, nastavlja:
- Naravno, radi se o Ligi veterana! Videću sa starim drugarima da se okupimo i da nastavimo da deljemo sve odreda!
Pošto se nije ustezao da sastavi našu najbolju petorku, ko zna možda uskoro ponovo na delu vidimo velemajstore basketa. Po Sašinoj oceni, to su: Divac, Savić, Paspalj, Danilović i, naravno, Đorđević!


ARMANI
POSLEDNjI dres koji je nosio u karijeri bio je milanskog Armani džinsa. Oduševljen je odnosom svetskog modnog kreatora prema sportu:
- Nadam se da će se naći neko da iskoristi sav taj njegov entuzijazam, volju i želju da ulaže u košarku - kaže Đorđević. - Bila bi velika šteta da se to ne ostvari.