ЗВИЖДУЦИ Новаку Ђоковићу на "Артуру Ешу" нису само запарали уши истинским љубитељима тениса, јер није ни први ни последњи тенисер кога је повреда принудила да преда меч, него и наруши на први поглед углађене односе у белом спорту, чије господство изван терена све више тамни и у чије стерилно одело се не уклапа најбољи играч на планети.

Искрено, зашто би уопште и покушавао да се уклопи, ако се у том оделу, које очигледно није кројено по његовој мери, већ за неке друге, не осећа комфорно? Зашто би пристајао да буде "рол модел" система измештених вредности у коме новац све више постаје узрок за рад, а не последица доброг рада, који је силним победама заправо подсвесно рушио, показујући да на путу до најбољег свих времена (верујемо, једног дана) треба да се води једино правилама тениске игре, не и најмоћнијих компанија које су га толико пута потцениле, посебно у време када се сам пробијао ка врху?

Можда сада зато плаћа цену (не)популарности. Јер, за разлику од других великих тенисера и оних са далеко мање успеха, али са знатно бројнијом националном базом и јачом државном економијом, његов лик се не смеши са силних ТВ реклама, билборда како би формирао мишљење навијача.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - НОВАК ЈЕ НАЈПОТЦЕЊЕНИЈИ СПОРТИСТА НА ПЛАНЕТИ: Амерички лист брани Ђоковића од публике у Њујорку


Али, на крају, када се, за коју годину буде сводио коначан рачун, на ком бисмо волели да на врху буде исписано Новаково име, тешко да ће све те силне компаније моћи да га игноришу, ма колико да се буду трудиле, као што су (у другим спортовима) покушавале, а и дан-данас покушавају, да објасне како су направили епске промашаје. Како год, шеснаестоструки освајач гренд слем титула и један од највећих тенисера свих времена то није заслужио.