БОШКО Ђуровски (28. 12. 1961, Тетово) је у правом смислу војник Црвене звезде. Више од деценије је носио црвено-бели дрес, пети је по броју утакмица (509-103 гола), испред њега су само легенде Драган Джајић, Бранко Станковић, Бора Костић и Куле Аћимовић. Успешан и као тренер, дичи се дуплом круном, сада је члан Управног одбора, игра за ветеране клуба...

Почетак у Тетексу, а онда, са само 14,5 година - Црвена звезда?

- После турнира у Земуну, где нас је гледао Бора Костић, стриц Аца је разговарао са Милованом Ђорићем који ме је довео на пробу. Било је то 1976. година, остао сам. Било је и нормално да пређем у Црвену звезду с обзиром на то да ме је отац учланио када сам имао само две године?

За први тим сте дебитовали 1978. године са само 17 година?

- Победили смо Жељезничар у Сарајеву (1:0) а ја сам заменио садашњег селектора Славољуба Муслина.

Шта може да се издвоји из црвено-белог доба које је трајало више од деценије?

- Пре свега, дербији са Партизаном. Тада су навијачи заједно долазили на утакмице, био је то ривалитет без мржње и агресије. Као клинци, тада није било телевизије, слушали смо радио, сањали о дербију. А онда, сан је постао јава, одиграо сам неколико утакмица пред 90.000 гледалаца, у 13 утакмица са вечитим ривалом, радовао сам се осам пута!

Наравно, то није све?

- У Европи сам одиграо 38 утакмица и постигао 12 голова, много када се зна да сам најчешће играо задњег везног. Уписао сам се у листу стрелаца против Реал Мадрида, Барселоне, Панатинаикоса, Андерлехта, у то време сјајног Бањика из Остраве...

Прочитајте још Зоран Стојадиновић: У Звезду бих се увек вратио!

То је оно лепо, али не заборављају се ни неки “црни дани?

- Проблеми за мене су кренули када је стигао Велибор Васовић. Вратио сам се из ЈНА, а Васке је имао своју причу, свој интерес. Узео ми је траку, а није испоштовао традицију великог клуба и договор. Зна се да капитен не мора да буде најбољи играч него најстарији, најискуснији... Уосталом, да није тако, онда би Роналдо био капитен Реал Мадрида или Меси Барселоне. Дао је Васке траку Пиксију, који је мој пријатељ и био је бољи играч од мене али сам се ја побунио јер смо неколико дана раније имали другачији договор. Он је то једва дочекао, позвао ме у карантин а онда послао на трибине.

БАЛКАНСКИ МАКЕДОНЦИ БИЛИ сте и селектор Македоније?
- Нисам успео нешто да направим због балканског менталитета. У свим квалификацијама Македонци су били последњи или претпоследњи, а када сам ја дошао хтели су да се квалификујемо за велика такмичења. А за тако нешто потребно је време које нисам добио.

Из свега сте изашли јачи, али у време емотивне кризе преговарали сте и са Динамом и са Хајдуком?

- Јесам причао, али Хајдук никада није био озбиљна опција. Када је Динамо у питању, Бранко Зебец је инсистирао да дођем у Максимир, али ја сам у души увек био звездаш. Знао сам и да ћу после завршетка каријере остати да живим у Београду и зато нисам много размишљао. Нису ме интересовале ни паре, десет пута веће него у Звезди, одлучио сам срцем и не кајем се.

Било је и оптужби и да сте саветовали Милка Ђуровског да пређе на црно-бели део Топчидерског брда?

- То је ординарна будалаштина. Плакао сам код Джаје и Цвелета када је Жота Антонијевић рекао да је Милко виђен у башти Партизана. А ништа нисам могао да учиним да се предомисли. И данас мислим да је погрешио, да је могао да постане пета Звездина звезда!

Само четири утакмице у дресу Југославије, ко је кривац?

- Пре свега повреда. Сломио сам фибулу на Ријеци, априла 1984. године, а био сам капитен олимпијске репрезентације. У квалификацијама самлели смо Италијане са 5:1, дао сам гол, у Падови, мислим, одиграли смо 2:2, постигао сам изједначујући погодак. А играли су за “азуре” Барези, Вјерховод, Гали... То је утицало да не одем на Олимпијске игре у Лос Анђелес, а после тога је Ивица Осим, који је са Иваном Топлаком водио ту селекцију, постао селектор А репрезентације, али ме више никада није звао, одлучио се за Марка Елзнера.

Нисте играли на истој позицији, али ипак, ко је био бољи играч: Милко или Бошко?

Прочитајте још Милко Ђуровски за “Новости” први пут отворено о преласку у Партизан: Да је хтела Звезда би ме задржала

- Милко је био бољи, јачи индивидуалац, популарнији, али мислим да сам ја био кориснији за тим!

Други клуб вашег живота Сервет, у Швајцарској сте провели 12 година?

- У Женеви је било феноменално, као играч сам у Сервету провео шест година, још толико као тренер. Као играч сам освојио шампионску титулу, а шеф стручног штаба је био Илија Петковић. Као тренер сам прво водио млади тим, затим био асистент Вујадину Бошкову и Лусијану Фавру, били смо шампиони 1999, а освојили Куп 2001. Добио сам своје место и у Кући славних...

У Звезди сте прво били помоћник, а онда, после одласка Душана Бајевића водили сте тим самостално до дупле круне?

ХАЗАРДЕРОПЕТ ми о Милку, који се такође бави тренерским послом, по резултатима бољи сте од брата?
- Данас међу тренерима нема великих разлика. А много је битна и срећа. Милко је остао специфичан и као тренер, све даје на напад. Причао ми је: “Избаци мени судија играча а ја убацим новог нападача, хоћу да победим”. Милко је био и остао хазардер, мада ја мислим да јака одбрана доноси успехе. Тимски, дефанзиван рад доноси самопоуздање и резултате.

- Одмах да кажем да је Бајевић сјајан човек, велики звездаш и сјајан тренер. Отишао је после прозивки са трибинама када смо имали шест бодова више од Партизана. Имали смо и плус 13, али смо упали у малу кризу. Жао ми је било што је отишао, али Дуле је такав, нисам успео да га убедим да остане. Преузео сам екипу а знао сам да нешто морам да променим. Не нешто драстично, али сам схватио да је то једини начин да екипу тргнем из летаргије и вратим на стару стазу. Тако је и било. Освојили смо дуплу круну, три пута тукли Партизан, титулу оверили на Стадиону ЈНА, победили Војводину са 2:0 у финалу Купа и тако на неки начин “осветили” Бајевића који је отишао после пораза 3:0 од Новосађана на “Маракани”.

Отишли сте са Пиксијем Стојковићем у Јапан?

- Било нам је феноменално, Нагоја је стигла до прве и једине шампионске титуле у Джеј лиги, освојили смо и Суперкуп, играли три пута у Лиги шампиона Азије. Пикси је у Јапану легенда, ма право божанство, његово име носи једна трибина, па улица, Спортски центар. Било је фантастично сарађивати с њим.

Вратили сте се у Нагоју 2016?

- Нагоја је у то време практично већ испала из Джеј лиге. Звали су ме као саветника, а после неког времена замолили да седнем на клупу. Успео сам да у другом кругу направим добар резултата, али минус из првог нисам успео да надокнадим. Испали смо на гол-разлику, а опет, доживео сам овације од 25.000 навијача.

Прочитајте још Слободан Маровић: Станковић могао да ми уништи каријеру

Други пут сте самостално водили Звезду у мају 2017. године као прелазно решење до краја сезоне?

- Миодраг Божовић је отишао и звали су ме из Звезде на разговор. Рекли су ми да бих био прелазно решење уз поруку - ако останемо ми, остаћеш и ти. Била је то специфична ситуација, тужно ми је било како су прозивали Грофа који је две године био стално на првом месту, а одједном “ништа није знао”. Ипак, Звезда је мој живот и прихватио сам изазов. У првенству смо одиграли неколико утакмица заиста добро, у финалу Купа, против Партизана поштено, мушки, храбро, отресито. Да је Мажић свирао пенал који је постојао, можда бих и данас био тренер Црвене звезде. Ипак, очекивао сам да останем, поготово што је Звездан Терзић то рекао после утакмице, али, нешто се догодило... Не знам шта и нећу о томе да причам. Без обзира на све, Звезда је моја и ја ћу увек бити ту, у било ком својству.