RATKO Raša Radovanović i "Večernje novosti" rođeni su 16. oktobra, u razmaku od svega tri godine, a neponovljivi životni usudi predodredili su obe slavljeničke strane da do kraja i bez rezerve uvek žive "najbolje godine". Baš njih, daleko od velegrada, živa košarkaška legenda deli sa Erama, vraćajući u grad na Đetinji magiju igre pod obručima.

U Užicu sam od avgusta prošle godine, na funkciji sportskog direktora KK Sloboda, na poslu koji sam radio i u Železniku. Zadovoljan sam urađenim do sada, ali je sve još daleko od onoga što smo zamislili. Zatekao sam malo igrača u klubu: dva stara asa, Marića i Otaševića, koji su nosili igru uz Ćubića, Krstića, Trajkovića, Simića... Krpili smo se tokom prve sezone. Falilo nam je igrača. Neki su bili skupi za nas, ali smo bez jakog budžeta ostvarili dobar rezultat. Ekipa je ušla u prvu ligu i domogla se plej-ofa. Sada idemo korak dalje. Ponovo renoviramo tim, igrači uglavnom imaju ugovore na dve i više godina. Možemo da planiramo na duže staze. Prosek starosti igrača je 21 godina, sa Marićem koji ima 32 i koji može još mnogo da pruži kao igrač. Radimo vredno u svim selekcijama, trener Srbislav Grujičić dosta je uradio sa mlađim kategorijama i oni nižu uspehe. Pri tome naši klinci ne plaćaju članarinu kao u drugim klubovima. Bilo bi dobro da Grad Užice počne da "pokriva" zakup hale u Medicinskoj školi, gde ova deca rade. Nadam se da će prihvatiti našu viziju i pojačati podršku.


* Ima li kod Era dobre košarkaške atmosfere i da li su manje sredine i dalje temelj bez koga se ne može?

- Gde god me ljudi sretnu, pitaju hoće li biti nešto od Slobode, drago im je što sam tu... U klubu nas nema mnogo, tu je stručni štab seniora sa trenerom Vladimirom Lučićem. Pomaže mu Boban Janković, trener koga Užičani pamte po uspesima i od koga se ima šta naučiti. Dejan Hristovski je kao sekretar dobro "potegao", zajedno sa predsednikom kluba. Shvatio sam, ipak, da je dvorana puna, samo ako se boriš za opstanak ili ako si u samom vrhu. Sredina publiku prepolovi. Infrastruktura je solidna, užičku halu dobro poznajem, sa "Bosnom" sam dolazio 1972. ili 1973. godine, kada je otvorena. Bio je to za svoje vreme moderan objekat i danas je dobar, ali uvek ima potrebe da se "umije". Pre svega potrebno je uraditi novi sistem grejanja,. Može se dosta toga poboljšati...

PROČITAJTE JOŠ - Imamović: Zvali smo Radovanovića

* Šta je onda neophodno da u Užicu košarka ponovo bude "najvažnija sporedna stvar na svetu"?

- Vreme je da kompanije i firme prepoznaju značaj Slobode. Da uđu sa nama u projekat stvaranja jake košarkaške sile. Ako ova podrška izostane, biće teško. Grad Užice prepoznaje potencijale, ali nije dovoljno i nadam se da će podršku pojačati. Dobijamo od 8 do 12 miliona godišnje. Budžet se sklopi u februaru, a klub prethodno mora da živi od avgusta, i to svaki dan. Privrednik Saša Turović pomaže koliko može, ali javno kažem - za projekat velike "Slobode" potrebno je više novca. Moj posao je da dosta toga obezbedim. Zato je svaki dinar koji stigne u klub velika stvar. Dakle, teško jeste, ali šansa ja tu.


* Primer FMP Železnika je nešto što ostaje za istoriju ovog sporta. Verujete li u uspeh užičke košarkaške priče?

- Stvari u Užicu smo postavili dugoročno. Nema boljitka preko noći. Kada je stvaran FMP Železnik trebalo je početi sa 7-8 godina mukotrpnog rada i znoja, velikih ulaganja. Na kraju, novac je počeo da se vraća u klub. Čović je napravio dve sportske dvorane bez kojih ne bi bilo nikakvih preduslova za ono što je usledilo. Te dvorane niko neće sa sobom odneti u grob. Treba strpljenja i ulaganja, a ja imam veru u uspeh, a nadam se da će nam se priključiti privrednici koji prepoznaju da je ovo poduhvat za njih. Bez srpskih košarkaških gradova poput Užica, Čačka, Kraljeva i mnogih drugih, Zvezda i Partizan ne mogu živeti.

foto N.Janković

* Dolazak u Užice je baš povratak na scenu posle duge pauze. Zašto ste osam godina, bili van košarke?

- Bilo je izazova van Beograda koje sam mogao prihvatiti i poziva iz inostranstva, ali sam želeo da podvučem crtu, posle uzbudljivih 14 godina u Železniku. Tamo sam radio predano, potpuno posvećeno i čekao sam trenutak da nekom novom klubu pružim isto toliko. A u FMP sam sedeo na klupi kao pomoćni trener, bio sam sportski direktor, u jednom trenutku i direktor, pa predsednik kluba... Bilo je lepo videti da se rad vraća kroz uspehe. Međutim, više od titula imponuje kada danas vidim tadašnju dečicu, koja su u međuvremenu postala sportski asovi, veliki igrači i ostvareni ljudi: tu su Teodosić, Erceg, Raduljica, Savanović, Rašić i mnogi drugi... Dejana Radonjića sam sa Cetinja doveo u FMP, odatle je otišao u Podgoricu, a danas je ozbiljan stručnjak koji ispisuje košarkašku istoriju...

PROČITAJTE JOŠ - Radovanović: Sačuvajmo decu


* Kako ste doživeli razlaz sa Železnikom i kakav je vaš odnos sa Nebojšom Čovićem?

- Bilo je razočaranja, zato sam želeo odmor van košarke. Dok smo sarađivali kako treba, odnos sa Čovićem je bio odličan. Napravili smo čudo i bilo je teško odvojiti se od toga. I danas se normalno pozdravimo. Jasno je da je on "krivac" za potonje uspehe Zvezde i to se ne bi smelo osporavati.

foto N.Janković

* Kako ste doživeli rastanak sa Sarajevom koje je obeležilo deo vašeg života i najveći deo vaše igračke karijere?

- Živeo sam od 1972. do 1990. najviše u Sarajevu. Kad si još mlad čovek, moraš da pomiriš stvari u sebi, jer te čeka još dobar deo životnog puta. Taj ratni i politički metež i sportska plemenitost su teško pomirljive stvari. Znao sam tek da je - novi početak ispred mene. Bio sam tada u vrhu, u reprezentaciji još od 1975. sa 17 takvih sezona u nogama. Uspesi su se ređali i sa "Bosnom", igrao sam sa ili protiv najvećih asova... Zamislite da vas igrački "izmisli" Tanjević, pa da gledate Ćosića kako igra u Ljubljani Svetsko prvenstvo, a onda da počnete da trenirate sa njim? Čak mi je na kraju bio i trener u reprezentaciji, u Grčkoj. To je ogromna i luda sreća. A u Sarajevu je ostalo puno prijatelja. Mnogi su se rasuli po svetu, neki više nisu živi... Ne odlazim često jer nemam vremena, ali u sećanjima žive sjajni ljudi. Kraj aktivne karijere bio je početak ostvarenja "plana B". Počeo sam sa privatnim biznisom, bila je to prva stomatološka ordinacija u staroj Jugoslaviji, na najboljem nivou koja je sarađivala sa Medicinskim fakultetom i bila reprezentativna u svakom pogledu. Istovremeno supruga je vodila butik. Bila je to neka vrsta odstupnice. Moja generacija, iako tada na sceni još nije bilo današnjeg profesionalizma, ipak je dobro prošla. Od Ćosića, Dalipagića, Kićanovića, Delibašića i Jerkova pa nadalje, ipak smo unovčili svoj talenat i rad.

foto N.Janković


KINA I DRŽAVA

* KAKO biste ocenili nastup reprezentacije Srbije na SP u Kini?

- To je neuspeh, ne treba to prikrivati. Ovo je sjajna generacija od koje se očekivalo da će krunisati svoj nesporan kvalitet. Ne kažem da smo morali da uzmemo zlato, ali smo zaslužili finale. Zašto se nije desilo, to treba pitati ljude koji su vodili reprezentaciju. Sada se treba kvalifikovati za Olimpijske igre... Postoji i druga strana priče: sadašnja vlast, zajedno sa Košarkaškim savezom, nikada nije podržala i ispratila sportiste kao ovog puta. Od priprema, preko nagrada, sve je "zaokruženo" na najbolji način. Smetala mi je, ipak, najviše hajka, kada su svi "skočili" na Danilovića, želeli su da naprave svađu između njega, Đorđevića i Tomaševića... A ja znam ko je Saša Danilović, on je odlično vodio i Partizan i Savez.