DEČAK iz Kolonije postao je stanovnik sveta. Krenuo je Ivan Čabrinović (rođen 1939.) iz siromašnog kraja Kragujevca, a danas, kada mirno krcka penzionerske dane, može da se pohvali, kada su reprezentativne selekcije Jugoslavije u pitanju, da je bio trener univerzitetske ekipe u Zagrebu, da je kao selektor vodio amatersku selekciju i Mediterance.


Sa mladom reprezentacijom do 21. godine osvojio je drugo mesto na Evropskom prvenstvu (Rusi bili bolji u Sevastopolju), bio trener A reprezentacije na SP u Italiji (selektor Osim, peto mesto) i selektor u Švedskoj kada smo proterani sa Evropskog prvenstva. A vodio je i reprezentaciju Bahreina na prvenstvima Azije i Galfa, a na klupskom planu radio u Japanu, Kuvajtu, Alžiru i Bahreinu.


- Nikada se nisam hvalio, ali moram da kažem da sam ponosan na svoju trenersku karijeru - mirno priča za "Novosti" Čabra u svom domu na Novom Beogradu, dok nas sa zidova "gledaju" slike sa raznih meridijana. - Ne znam da li još neko može da se pohvali da je vodio praktično sve jugoslovenske selekcije.


* Ali, dve glavne priče su tužne, da počnemo od Mundijala u Italiji?


- Mogli smo tada da budemo prvaci sveta. Jer, zaista smo imali dobar tim, ali ta nesrećna utakmica sa Argentinom uvek će mi vraćati gorak ukus u ustima. Bili smo bolji i sa 10 igrača, a bela tačka je za nas bila crna. Sećam se i sada kada je Maradona ispred mene šutnuo u besu i nemoći kofu sa vodom, a jedva su me zadržali da mu ne uzvratim.


MILjAN VIDEO DALjE, BOLjE... * KOJI su treneri po vama bili najbolji?
- Miljan Miljanić je bio vizionar, video je i dalje i bolje od svih. Mnogo toga sam prihvatio od Gojka Zeca, dosta naučio od Ivice Osima i Ivana Toplaka. Ali, nikada neću zaboraviti ni Aleksandra Tirnanića.



* Kada su se pucali jedanaesterci, ostali ste sami sa igračima?


- Da, bila je to čudna situacija. Selektor Osim nije mogao da gleda penale, i ostali su se razbežali sa klupe, imao sam samo četvoricu igrača koji su hteli da šutiraju. Vidim, Dragoljub Brnović već skinuo čarape i štucne i ja ga vratim, kažem mu: nema ko da puca, ti imaš dobar šut, udri loptu jako... Nažalost, i on je promašio, baš kao i Hadžibegić i Piksi Stojković...


* Tužna priča broj dva: EP u Švedskoj?


- Nema crnjeg osećaja od tih dana. Bili smo izolovani, van sveta, žičana visoka ograda, oko nas policajci i psi. I što je najgore, slutili smo da nam spasa nema i da će nas vratiti. A mi treniramo i pripremamo se za meč sa Englezima. Bio sam uveren da će Dejo, Piksi, Juga... "ubiti" Ostrvljane. A onda, posle nekoliko dana okupi nas Miljan Miljanić i kaže nam ono što smo očekivali: Izbačeni smo! I dan danas sam uveren da smo mogli da budemo prvaci Evrope. Međutim, nije nam se dalo...


* Kada je vaša klupska trenerska karijera u pitanju, Galenika je za nezaborav?


- Osam godina sam proveo u Galenici pa iako sam Kragujevčanin, osećam se i kao Zemunac. Sa Stjepanom Bobekom Galenika je pala u Srpsku ligu, došao sam ja. Posle prve godine ode 19 igrača a ja dovedem decu iz Partizana: Vučinića, Filimonovića, Sedlarevića... Posle devet utakmica a mi nemamo ni bod. Ja hoću da idem, a predsednik, magistar Georgije Bošković kaže: "Samo ti ostani i radi kao do sada." Šta da radim kao do sada kada nemamo ni bod, pitam samog sebe. Pregrmimo mi tu sezonu a treće godine uđemo u Drugu ligu, pa u Prvu, napravimo ršum u Kupu, eliminišemo Partizan na Stadionu JNA (2:0), pa Hajduk iz Splita... Uh, kakva je to generacija bila, predvođena veteranima Dujkovićem i Santračem, pa Ljaljom, Brkićem, Gajinom, Simom Nikolićem...


VIDIĆ PONOS SRBIJE * TRAŽILI ste da obavezno napišem ono što imate da kažete o Nemanji Vidiću?
- Da, i to nemojte da preskočite. Ja sam 1958. godine dva dana putovao stopom, bez hrane i para, da gledam utakmicu Crvena zvezda - Mančester junajted. Engleski velikan danas ima 680 miliona simpatizera. A naš Nemanja, Srbin iz Užica, godinama je bio kapiten Mančester junajteda.


* Da li je tačno da ste na toj utakmici uleteli u teren i klečali na centru?


- Sada je to smešno, ali meni tada nije bilo. Tačno je, ušao sam na teren i kleknem na centru, sudija me pita šta mi je, a ja mu kažem:" Šta čekaš, sviraj kraj." On me gleda u neverici: "Kako da sviram kraj kada je tek 60. minut"! A ja u čudu, nisam znao gde se nalazim.


* Pošto smo intervju počeli od pozadi, kažite nam nešto o svojim prvim fudbalskim danima?


- U mojoj Koloniji igrali smo fudbal na kaldrmi od jutra do povečerja. Nana mi je donosila mast i hleb jer ako izađem sa terena ne mogu posle da se vratim. Tada nije bilo lopti, mi smo ih pravili od američkih konzervi za mleko u prahu. Jednom prilikom moja majka nabavi najlon čarape, ja ih maznem i napravimo krpenjaču.


* Igrali ste za Radnički, polomili nogu i sa 27-28 godina završili karijeru, ali ste jedini krivac što niste zaigrali za Crvenu zvezdu ili Partizan?


- Prvo je po mene došao Miša Milošević, policajac, da me vodi u Zvezdu. A onda naš policajac Drinčić, koji je bio član uprave, donese mi tri metra štofa i kaže: "Klub časti." I onako, kao neobavezno mi poruči: "A i tvoja baka Soja samo plače." I ja ti se Miši i ne javim i vratim se u Koloniju.


* Za Partizan ste čak igrali neke utakmice?


- Jeste, trenirao sam ali nisam bio registrovan. Tadašnji predsednik Partizana, general Radaković mi je rekao da ću dobiti dvosoban stan, a ja sam tražio 500.000 dinara. Ponašao sam se tako jer sam već započeo pregovore sa Lensom. Bio ja u Francuskoj, odvedu me u moj budući stan, tamo podno grejanje, a ja u Kragujevcu siromašak nisam imao ni pod. Igra Lans poslednje kolo, treba im pobeda, a oni izgube sa 2:0 i ispadnu iz Lige. A ja ispadnem iz kombinacije. I jedne i druge.