DRAGAN Jovanović Danilov (Požega, 1960) je pesnik, romansijer, esejista, likovni kritičar. I čovek koga "jure" nagrade. Imao ih je 13, a 1. aprila je dobio i četrnaestu, "Momo Kapor" za roman "Talasi beogradskog mora". Plus dve međunarodne. Ali, malo ko zna da je Danilov bio sjajan fudbaler i da je malo nedostajalo da postane profesionalac.


* Ko je u Požegi popularniji, Danilov ili nekadašnji kapiten Zvezde i reprezentacije Jugoslavije Miroslav Pavlović?


- Za mene je Miroslav Pavlović, zvani Pavika, legenda. Imao sam priliku da ga upoznam. Sjajan čovek. Mi danas u našem fudbalu nemamo takav tip strastvenog igrača koji igra srcem i izgara na terenu svih 90 minuta.


* Od malih nogu ste inficirani fudbalom?


- Doba moga dečaštva bilo je ozareno magijom fudbala i crnačkih pevačica bluza. Bilo je to vreme legendi - Rajka Mitića, Beare, Bobeka, Zebeca, Stankovića, ukratko, doba mađije fudbala. U mukla nedeljna popodneva, krcati stadioni na kojima su nenadmašni majstori Milutinović, Vukas, Volf, Čajkovski i drugi bili opsednuti onim fundamentalnim pitanjem čovečanstva - kako postići gol, nas, dečake iz ulice, nadahnjivali su na sama čuda! Sem naših majstora fudbala, obožavali smo Bekenbauera, Johana Krojfa i, dabome, kralja fudbala i neprevaziđenu legendu Edsona Arantesa do Nasimenta Pelea.


* Na tradicionalnim turnirima "Novosti" u Užicu ste proglašavani za najboljeg igrača?

 

FUDBAL JE SLAVLjENjE ŽIVOTA * POEZIJA vam je lirična, eterična, a fudbal?
- Fudbalsku igru vidim kao svečanost i slavljenje života. Kao ceremoniju u kojoj se otelovljuje ono opšte ljudsko. Ono što je svojevremeno Horhe Luis Borhes rekao za literaturu sasvim se prikladno može primeniti i na fudbalsku umetnost. Doista, fudbal je otelovljenje reda i avanture. Sem što su najveći fudbaleri izabrana selekcija života, obeležena svetačkim oreolom obožavanja, oni su, na neki način, i poslednji veliki romantičari koji poseduju fantaziju (kao i veliki pisci) i vrhunski avanturisti koji savršeno osećaju i koriste prostor fudbalske arene i koji su sposobni da fudbalsku igru podignu na jedan viši, spiritualni nivo.

 

- Najpre, osamdesetih godina dolazili su u Požegu da me gledaju ljudi iz Partizana. Ali mene je više zanimao mali fudbal. Sećam se turnira u malom fudbalu koje su organizovale "Novosti", gde sam učestvovao sa svojom ekipom "Ekstrakt 12%" iz Požege. Ime ekipe poticalo je sa etikete piva. Svi moji ortaci iz ekipe pili su pivo, dok sam ja bio vinski tip. Pred 3.000 gledalaca "tukli" smo u Užicu na "Sokolani" ekipu Srboljuba Stamenkovića. Srba je nesumnjivo bio najveći majstor malog fudbala u nas svih vremena. Šta je taj čovek sve mogao da uradi sa loptom, to je bilo istinsko čudo. Ko zna koliko će još vremena proteći pa da se u kosmosu ponovo pojavi takav igrač malog fudbala.


- Imali ste poziv iz Baltimora da tamo igrate mali fudbal?


- Za vreme studija istorije umetnosti u Beogradu, okupio sam ekipu sjajnih igrača malog fudbala sa Karaburme, gde sam stanovao. Sa njima sam osvajao najjače turnire u malom fudbalu u Sarajevu, Mostaru, Zagrebu... Na tim turnirima su se pojavljivali mnogi poznati prvoligaški igrači. Tačno je, malo je nedostajalo da početkom osamdesetih godina prošlog veka odem u Ameriku, u Baltimor, da tamo profesionalno igram mali fudbal. Na preporuku Srboljuba Stamenkovića, imao sam poziv od tih ljudi tamo, ali sam u to vreme već čitao ozbiljne knjige, slikao sam, pisao poeziju i eseje o slikarima. Naravno da mi je danas s jedne strane žao što nisam imao hrabrosti da odem preko bare, a opet, s druge strane intimno se gordim time što sam ostao ovde i posvetio se književnosti, mojoj velikoj ljubavi i strasti.


* Fudbal nekad i sad?


- Fudbal je plemenita igra koja je tako daleko od srebroljublja i mahinacija koje danas vladaju ovim sportom. Od huligana sklonih rigidnoj navijačkoj fanatizaciji svoje nacije i svojih fudbalera. Neka mi niko ne kaže da u tom navijačkom divljanju nema i nečeg od surovosti muških, ratnih fantazija? Ali, kada se iz nedelje u nedelju na stadionima širom sveta okupljaju milioni ljudi, kada se samo na "Nou kampu" u Barseloni pojavi svake nedelje 120.000 ljudi, onda nam taj podatak ipak nešto kazuje. Jer, daleko od toga da je fudbal tek puki opijum za narod. Fudbalski stadioni, ti betonski kolosi, zapravo su velelepni hramovi jedne posebne religije čije se božanstvo zove - fudbal!


* Navijate za...


- Partizan. Ali nisam ja sada neki navijač. Ne gledam utakmice, ali i danas igram fudbal gotovo redovno u Požegi. Moja mlađa ćerka Sofija, koja ima 15 godina, trenirala je košarku, a sada je prešla na fudbal. Interesantan mi je taj fenomen da sve više devojčica trenira fudbal. Uvek kad sam u Požegi, sa ćerkom igram fudbal. Moj život su moje ćerke. Sada sam Dorćolac, ali vezan sam za Požegu, tamo su moja biblioteka i moje uspomene, odatle sam krenuo.