NEKADA je Eliot Nes sa „Nesalomivima“ bio ljubimac Amerike, a borba protiv Al Kaponea gotovo svakodnevno u žiži interesovanja. Ali, to je davna prošlost, a Beograd je imao, ima i imaće svoje „Nesalomive“. One sa Banjice.

Naime, veterani Rada, više od četiri decenije, tačnije 43 godine, pod tim imenom žive, druguju i svima postavljaju domaći zadatak: kako trajati tako dugo?

Prošle subote u restoranu „Ser Žil“, tamo između stadiona Rada i sportsko-rekreacionog centra „Banjica“ opet su se okupile sve generacije „građevinara“. Od najmlađeg, Marka Nikolića (34), koji je nekoliko dana kasnije promovisan u trenera Partizana, a ime je stekao upravo na trenerskoj klupi Rada, do Marka Valoka (87), legendarnog golgetera Partizana, koji je takođe bio trener kluba sa Banjice.

Uz muziku, iće i piće uspomene su evocirali i stari i mladi, a bilo ih je preko stotinu. I to je ona čar koju daruju samo „Nesalomivi“. Lepo je videti jednog Marka Valoka, kako nosi kutiju sa sitnim kolačima koje je doneo od kuće i deli ih od stola do stola. I čuti njegovu priču kako je hteo da bude pilot, ali su mu vojne starešine objašnjavale da je bolje da šutira loptu. Nije Marko popustio, želeo je da „paradira“ našim nebom, a onda su mu, pošto je položio testove sa najvišom ocenom, rekli da je odbijen pošto je dalekovid. Bila je to, naravno, pripremljena priča kako bi se posvetio fudbalu.

Za istim stolom Dragoljub Samardžić, koga je Valok trenirao u Radu. Bila je to generacija Voje Vagića, Miše Odavića, Golovića, Tasića, Kantara, Ribice Živkovića, Dušana Lazarevića... I Samara, golman koji je prvi otišao na Zapad i godinama čuvao gol holandskog Viljema drugog, dogurao je i do političara. Danas živi u Novom Sadu i savetnik je gradonačelnika za investicije.

I baš te subote, godine 2013. priznao je Valoku da ga je ispravno kaznio davne 1978. godine. Iako se u ono vreme branio da nije on načinio prekršaj, jer je u hotel došao sa ličnom kartom saigrača Pajčina. Vreme čini svoje...

A Ribica Živković, koji je aktivan u veteranima Crvene zvezde, gleda veliki broj partizanovaca koje su predvodili Ljubiša Tumbaković i Batica Mirković, i košarkaši Divac i Paspalj, trener vaterpolista Vujasinović..., pa onako u dahu reče: „Iduće godine stopostotno dovodim Džajića, Šekularca i Kuleta Aćimovića, moraju oni da pojačaju nas sa „Marakane“. Zvezdu su predstavljali Vladica Popović i trener vaterpolista Dejan Savić. Bio je tu i Jugoslav Vasović, sada direktor vaterpolo kluba Radnički iz Kragujevca.

IGRAČI-TRENERITRADICIJA da bivši igrači Rada postaju dobri treneri se nastavlja. Eto, Marko Nikolić je preko Banjice i Vojvodine stigao i u Partizan, a na druženju su bili: Stevanović, Janjić, Kuzmanovski, Korak, Slađan Nikolić, Milan Milanović, Vignjević...

Kada je muzika dostigla vrhunac, još jedan veteran je uskočio u prvi plan. Doktor Erceg se po starom i lepom običaju dohvatio mikrofona, pa iako je jedan od najstarijih, pevao je kao slavuj. I stare gradske pesme, ali i italijanske kancone. Naravno, ne treba zaboraviti ni Acu Andrejića Trepču, koji je takođe ušao u devetu deceniju života.

Dušan Ajder, nekada sjajni centarhalf, dete Zvezde, pa ikona Rada, jedan od organizatora ovog 43. druženja, špartao je od stola do stola. Niko nije bio zaboravljem, skrajnut, zakinut... Svi domaći i gosti su dobili i kalendar, poklon skroman ali od srca.

Pa, hajde da nabrojimo još neke nekadašnje igrače. Znam, zaboravićemo nekoga, ali to je manja greška nego ne setiti se onih koji su trčali za loptom u dresu „građevinara“. Redom: Bulatović, Šerić, Đurić, Mile Vranješ, Filimonović, Milošević, Miladin i Milan Lazić, Pajčin, Vasić, Ševo, Korak, Goran i Mirko Bunjevčević... Stigao je iz Zrenjanina i Toša Manojlović, koji je svojevremeno bio i trener i direktor.

Nesalomivi“, klub veterana, čuvar tradicije „građevinara“.