KADA se jednom budemo prisećali fudbalske 2011. godine, teško da će nam prva asocijacija biti neka lepa uspomena. Kada se pogleda slom reprezentacije u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, debakl klubova na međunarodnoj sceni, od kojih su dva ispadanja bila od poluamaterskih timova, pa prekid na finalu nacionalnog kupa, večiti derbi sa “pevanjem i pucanjem”, jedino što se nameće kao zaključak je, narodskim rečnikom rečeno - prs’o fudbal!


Nisu nam se proslavile ni vedete u inostranstvu, mnogi su godinu presedeli na klupama i tribinama, malo je onih koji su na uspešan način pronosili slavu srpskog loptanja. Na sreću, bilo je pojedinaca čijim smo se uspesima radovali, koji su zaslužili da im stisnemo ruku i čestitamo.

Ono što budi optimizam jeste da 2012. godina teško da može da bude – gora!

Nadamo se da će reprezentacija pobedama krenuti u kvalifikacije za Mundijal, da će klubovi u evrokupovima nekako savladati mesare, kuvare i apotekare sa Malte, San Marina i Andore, pošto nam samo još oni nisu uzeli meru, da će disciplinski sudija FSS ponekad nekog i kazniti i da finalista kupa, pogotovo ako stigne do tog meča organizator iz Novog Sada, neće pre 90 minuta pobeći na čvarke i kavurmu.

POVRATNIK GODINE - DUŠAN BASTA
POSLE dve godine borbe sa povredama, posle potonuća u potpuni zaborav, Dušan Basta je u drugoj polovini 2011. godine poput feniksa uzleteo u dresu Udinezea i ekspresno došao u situaciju da mu klub ponudi novi ugovor. Umesto one čuvene “kucamo na vrata zaboravljenih asova” došli smo, bogu hvala, u situaciju da pitamo selektora i vršioca dužnosti potom, da li imaju u planu u skorije vreme da Basti pošalju poziv za reprezentaciju Srbije.

Poziv je na kraju stigao, za turneju u Srednjoj Americi, ali je opet blaža povreda sprečila Dušanov povratak među “orlove”. Ipak, nastavio je posle toga da blista na terenu, postiže golove za crno-bele manirom rutiniranog veziste.
- Srećan sam na terenu, uživam kao u danima kada sam počinjao seniorsku karijeru - priznao je Dušan Basta.

”TITANIK” GODINE –MILOŠ KRASIĆ
NEMA dana kada italijanski mediji ne pišu o Milošu Krasiću. Terajući ga iz Juventusa. Od septembra je krenula kampanja da ne zaslužuje da igra, da nije po ukusu treneru Antoniju Konteu, a naš reprezentativac im je svojim očajnim partijama samo udarao tercu i davao štihove. Koliko je bio loš za ono malo odigranih minuta u Juventusu, još gori je bio u dresu nacionalnog tima Srbije. Lopta ga više ne sluša, prodori se završavaju bez kvalitetne završnice, od asistencija ni korova, golovi su postali misaona imenica.
Ako je za utehu, očigledno da se Milošu i dalje priznaje da ima kvalitet, čim ga iz Juventusa sele u Mančester junajted, Dortmund, Arsenal...
- Ne znam zašto se to piše kad nije tačno, ostajem u Juventusu - tvrdio je do poslednjeg minuta 2011. Miloš Krasić.

BRUKA GODINE –ŠAMROK/VADUZ
DRHTAĆEMO uskoro kada na žrebu za evropske kupove izvučemo za rivala ekipu iz San Marina. Još samo odatle nisu stigle “kaznene ekspedicije” za Srbe, pošto smo u leto 2011. godine doživeli da dva od tri naša najveća kluba ispadnu od poluprofesionalnih fudbalera, koji pre podne rade kao pekari, lekari i apotekari, a uveče, ponekad, potrče za loptom. Šamrok iz Republike Irske i Vaduz iz Lihtenštajna su obeščastili Partizan i Vojvodinu, udarili im šamare koji se bez problema mogu računati kao dve najveće bruke u istoriji ova naša dva kluba.
Ostaje da se s kolena na koleno prenosi šala posle eliminacije Partizana u produžecima od Šamroka:

- Zašto Irci nisu mogli da sačekaju penale? Golman i levi bek su žurili na treću smenu!

KIKS GODINE - BOJAN JORGAČEVIĆ
DA li je to neka ptica, avion? Ne, a nije ni Supermen, iako je tako počinjala špica ovog poznatog crtaća. To je bio “balon” Dareta Vršiča u Mariboru koji je završio ispod prečke gola o koju se okačio golman naše reprezentacije Bojan Jorgačević. Bio je to jedan od onih momenata kada je i publici potrebno sekund-dva da dođe sebi i shvati šta se dogodilo, pa tek onda počne da slavi.
Pogodak koji je Jorgačević primio u Sloveniji, koji je Srbiju poslao u šanac autoputa ka Evropskom prvenstvu, odavno nije viđen i ostaće za sva vremena za rubriku verovali ili ne.

TRAGIČAR GODINE - VLADIMIR PETROVIĆ
KATASTROFALAN ambijent oko reprezentacije, slaba atmosfera u ekipi, mnogo povređenih igrača, mnoštvo onih koji ne igraju u klubovima... Sve je bilo protiv Pižona kada je seo na klupu nacionalnog tima Srbije. Ipak, polako su se “orlovi” vraćali u život tokom 2011. i došli u situaciju da u poslednja dva meča, posle pobede u Belfastu, sve od njih zavisi da se plasiraju u baraž.

I onda je Vladimir Petrović ubedio sebe i igrače da će bod protiv Italije u Beogradu da bude dovoljan za prolaz dalje. Azuri su pošteno odigrali za remi, ali su Estonci pomrsili konce. U Sloveniji su “orlovi” otišli kao izduvan balon i - izvisili. Pižon je sve promašio u tih poslednjih 180 minuta, uradio sve kontra onog što je trebalo, sam sebe sapleo.

KRAH GODINE - ROBERT PROSINEČKI
NA početku godine dočekan je u Ljutice Bogdana maltene kao mesija. Verovalo se da će Robert Prosinečki, velikan kao fudbaler, doneti pelcer nekih srećnijih vremena kada je Crvena zvezda bila evropski velikan. Povezao je konce rasute igre, crveno-beli su ponovo zaigrali fudbal, licitirali su oduševljeni da je to “mala Barselona”. Ali na tome je sve ostalo...
Kada se podvuče crta prve godine rada Prosinečkog na klupi Zvezde, ostaće upisano da nije dobio nijednu veliku utakmicu, da je tri od četiri puta izgubio od Partizana, da je Ren kao iz šale eliminisao crveno-bele iz Evrope, da u jesenjoj polusezoni nije savladao nijednog rivala od prvih šest na tabeli. I kao konac, “minus 10” na tabeli u odnosu na crno-bele je loš bilans kakav odavno Zvezda nije imala na polusezoni. O tituli više niko i ne razmišlja...

BEKSTVO GODINE –VOJVODINA
NAVIJAČI Partizana, košarkaškog kluba, lansirali su krilaticu “kraj je kada to kaže Dušan Kecman”, aludirajući na njegov pobednički koš protiv Cibone . Fanovi Vojvodine bi posle bekstva njihovog tima sa finala Kupa u maju mogli da kažu “kraj je kad kaže Bato Butorović”! Ostalo je bilo oko desetak minuta do poslednjeg sudijskog zvižduka kada su Novosađani nezadovoljni odlukama arbitra odlučili da su dosta igrali i da je vreme za večeru. Otišli su sa terena pre vremena, iako su na teren došli dosta posle zakazanog početka. Sve političko-sportsko ludilo koje je usledilo,naduvalo je ceo spektakl do besmisla. Na koncu, ove godine ćemo finale Kupa gledati u Novom Sadu.

SENZACIJA GODINE - IVAN JOVANOVIĆ
DOŠAO je tiho i ušao u legendu... Nije Zoro, nego Ivan Jovanović, ćutljivi trener APOEL, koji je bio utonuo u fudbalski zaborav u Srbiji dok nije u dve sezone 2008. pa 2009. izbacio Zvezdu pa Partizan iz evropskih kupova. Ni tada ga nešto nisu zavoleli, sve dok ove sezone nije šokirao Evropu probojem u prolećnu fazu Lige šampiona sa svojim klubom koji ima budžet od osam miliona evra. Na kraju godine FSS mu je dodelio “Zlatnu loptu” kao najboljem treneru Srbije.