IGRALI ste kao fudbalska reprezentacija Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo; Ovo je bilo kao da slušamo pesmu Jelene Karleuše - ništa ne razumem; Kvazimodo je harizmatičniji od tebe - ovo su samo neki od komentara koje je Aleksandar Josipović uputio takmičarima kao sudija "Plesa sa zvezdama".
Nisu mu ni oni ostali dužni: neki ga ignorišu, drugi se ljute, treći nazivaju strogim i bezobraznim. Njemu to ne smeta, mada, priznaje, nije očekivao da se tolika buka digne oko njegovih reči.

- Nisam angažovan da pomazim po kosici i da dam čokoladicu, već da kažem svoje mišljenje. Druga je stvar to što je ovde sve što ide uz dlaku nevaspitano, nekulturno i bezobrazno. Moja prednost je što ne sarađujem sa tim ljudima i ne zavisim od njih, pa niko ne može da me drži u šaci. Ulizice i proste ljude ne podnosim. Možeš da se zoveš Ledi Gaga ili da si bilo koja poznata ličnost u Srbiji, biću iskren ako me pitaš šta mislim. A pošto ljudi ne poznaju plesnu terminologiju, pravim poređenja sa onim što znaju iz svakodnevnog života.

Mada mu je moto "Sam si svoj najbolji ambasador", Josipović tvrdi da vickastim komentarima nije želeo da privuče pažnju na sebe. Kako kaže, popularnost mu ne treba jer u Srbiji ne živi. Višestruki je državni šampion u sportskom plesu, ali je otišao pre više od deset godina, kada je shvatio da ovde ne može da se obrazuje. Završio je plesnu pedagogiju u Parizu, godinama plesao u čuvenom "Mulen ružu", a svoj mir pronašao je na relaciji Pariz - Amsterdam. Tvrdnje o hladnim zapadnjacima odbacuje kao predrasude, kojima nije sklon.
KOGA TO ZANIMA?PAŽNjU javnosti Aleksandar je izazvao nedavno kada je komentarisao to što je Seka Aleksić od muža na poklon dobila skupoceni "mercedes". - Da ne bude zabune, drago je meni što je žena dobila automobil. Ali, koga to zanima? Neke stvari treba da ostanu u kući. Ja nikad nisam pričao šta se radi u "Mulen ružu", kao ni o svojim porodičnim problemima. Privatne stvari treba zadržati za sebe.

- Bilo bi glupo da razmišljam u stereotipima, jer toliko sam puta u životu bio etiketiran. Prvo, kad si plesač u Srbiji devedesetih, odmah je jasna asocijacija šta si. Možda je i danas slična situacija. Zatim, dete sam iz mešovitog braka, tata je Hrvat, mama Srpkinja, a ja vaspitan kao Jugosloven. I sad, kad sam u emisiji odigrao kolo, deo moje porodice nije bio zadovoljan što sam nosio srpsku nošnju. To je jedan od razloga zašto se ni sada ne obazirem na komentare. Davno sam shvatio da šta god da uradim, neko će nešto da zameri.
Mada je siguran da se nikad neće vratiti u Srbiju, jer, kako kaže, nema šta da radi, prihvatio je ponudu da bude direktor odeljenja za profesionalno usavršavanje u Nacionalnoj fondaciji za igru.
- Mnogo je problema s kojima se susreću profesionalni plesači i pedagozi, počev od toga da profesija plesni pedagog zvanično ne postoji. Nema škole, sve se završava sa srednjom baletskom. Mi nemamo plesnu akademiju. U "Ples sa zvezdama" sam i ušao da bih potencirao priču o obrazovanju, da pokrenemo stvari sa mrtve tačke. Nemam nameru da budem Sizif, Don Kihot ili Džejms Bond, ali vaspitan sam da je lepo vratiti zemlji iz koje si potekao. Dior je rekao: "Dogod se priča, dobro je". Sad se bar priča o plesu, a ako ja treba da budem žrtveni jarac, biću - kaže Aleksandar.
Sledeće godine će, veruje, okačiti plesne cipele o zid - posle 25 godina karijere. Neće mu biti žao, jer namerava da nastavi da se bavi pedagogijom, a i strasti u životu mu ne manjka.
- Volim putovanja, veliki sam hedonista, veoma sam radoznao, sve me zanima. Volim šah. Oca sam pobedio samo jednom, pre dve godine, i bio sam srećan kao malo dete. Kad sam bio klinac često smo igrali društvene igre i roditelji me nikad nisu puštali da pobedim, niti mi dozvoljavali da varam. Verovatno odatle potiče moj odnos prema životu - uvek sam znao da se izborim za ono što hoću.
Napisao je Josipović i tri knjige, poslednja se zove "Život je igra, zato igraj pametno". A pametna igra, kao i u šahu, znači - imaj u glavi uvek tri poteza unapred. Sastavni deo igre su i padovi, ali i saplitanja, kojih je, ne krije, bilo mnogo.
- Najiskrenije hvala svima koji su me pljuvali - ojačali su me. U Srbiji se uspeh ne prašta. Ne cene se kvalitet i rad, ovde karijeru napraviše drugovi, kumovi i ljubavnice. Jeste tako i na Zapadu, ali tamo moraš da budeš kompetentan za posao.
Mada nema političkih ambicija, zamalo da se kandiduje na izborima 2008. godine. Sprečila ga je birokratija.
- Osimislio sam performans: da se kandidujem za predsedničke izbore, ali u svinjcu i sa gumenim čizmama, jer ne znam u kojoj prilici u Srbiji možeš da nosiš odelo od 6.000 evra. Moja majka nema posao 15 godina, jer bože, šta će joj kad joj sin živi u Francuskoj. Otac je u penziji. I kad sam rekao Nikoliji i Ignjatu da igraju kao nadrogirani penzioneri, nisam imao nameru nikog da uvredim, ali znam da postoje ljudi čija su primanja 7.000 dinara i koji se kljukaju raznim tabletama da bi ublažili bol. Nije Srbija samo Beograd. Ali, eto, možda se kandidujem na sledećim izborima (smeh).

ZDRAVI I HENDIKEPIRANI
JOSIPOVIĆ ne krije da je veoma emotivan iako je svestan da tako ne izgleda. Kao jedno od najlepših iskustava u karijeri izdvaja vođenje radionice u Sarajevu "Na točkovima" u kojoj su učestvovali hendikepirani.
- Pokret nam je svima prvi maternji jezik. Nekom ko je ceo život u kolicima znači i jedan centimetar više. I došao sam do zaključka da smo mi zdravi, mi koji možemo sami da pređemo ulicu, da se obučemo i čitamo knjigu, više hendikepirani nego oni.