RETKI su pevači za koje se može reći da „miluju“ glasom i pesmama. Takav epitet svakako zaslužuje Gordana Goca Stojićević. Muziku je zavolela još u detinjstvu, i to je bila ljubav na prvu pesmu. Sa 11 godina je osvojila prvu nagradu žirija na festivalu u Kučevu, a sa 15 pobedila na audiciji Radio Beograda. Pesme „Pusti me da nađem srcu lek“, „Dobro jutro Šumadijo“, „Pala ćuprija“, „Ja ne mogu bez njega“ i „Zagrli me i oprosti mi“, samo su neki od hitova kojima je ova pevačica ostavila neizbrisiv trag u narodnoj muzici.

Dugo je nema u javnosti i retko snima albume. Ali, pesme se nije odrekla. U svom restoranu „LM“, u beogradskom naselju Medaković, dva puta nedeljno peva sa koleginicama iz ansambla „Đerdan“, čiji je nekad bila član. Goca Stojićević je nedavno snimila dva dueta, sa pop grupom „Radijacija“ i ćerkom Lanom. Mada nije bila oduševljena što je njena mezimica odlučila da postane pevačica, na kraju je popustila. Njihova zajednička pesma zove se „Ništa više nije isto“, a na početku intervjua za „Novosti“, poznata pevačica objašnjava zašto se protivila ćerkinoj ideji da krene njenim stopama.

- Nemam ništa protiv toga, ali nisam ubeđena da je pevanje danas sigurna profesija - kaže Goca. - Lana je student četvrte godine psihologije i mislim da nije pametno da zbog pevanja zapostavi fakultet. Voli muziku i izuzetno je talentovana. Svi žanrovi su joj bliski, ali njena želja je da se bavi pop ili arenbi muzikom. Nikad nisam forsirala i pritiskivala decu, već sam osluškivala njihove želje i usmeravala ih u tom pravcu.

* Šta ste joj savetovali?

- Prvenstveno mora da zna kakva iskušenja vrebaju u životu, a da ne pričamo o tome šta je čeka na estradi. Biće izložena raznim kritikama, jer kada ste na sceni, publika ima pravo da ocenjuje vaš rad. Danas je sve drugačije i nije važan samo talenat. Mlad čovek mora da upija i krade zanat od starijih i iskusnijih.

MUZIKA ZA GLEDANJE * Rekli ste da estrada danas deluje zastrašujuće. Šta je najgore?
- Strašno je to što za pevanje nije dovoljan samo talenat i što se muzika više gleda, a manje sluša. Danas je poželjno da pesme budu što jednostavnije, što lakše za pevanje i slušanje. Ali i tu treba biti majstor, jer i takve kompozicije imaju vrednost. Na estradi ima svega i svačega. Od kvalitetnih pevača i pesama do koještarija. Jasno mi je da su druga vremena i da scena zahteva mnogo više od pevanja. Ja sam na početku karijere na sceni izgledala kao mrtav konj. Bilo me je sramota da se pokrenem, a kamoli da igram ili da se nasmejem. Smatrala sam da je to neprimereno. Trebalo mi je mnogo vremena da se oslobodim.

* Zašto vas dugo nije bilo na muzičkoj sceni?

- U penziji sam već nekoliko godina i sada se muzikom bavim iz hobija. Nema svrhe da se takmičim sa mladim pevačima. Svako vreme nosi nešto svoje. Ostvarena sam i nema razloga da se pojavljujem u medijima po svaku cenu.

* Živite li isključivo od ugostiteljstva?

- Može se tako reći, jer od penzije mogu da živim samo nekoliko dana. Povremeno i nastupam. U svemu treba imati meru. Čak i lek može da bude otrov, ako ga previše konzumirate. Petkom i subotom u restoranu „LM“ imamo žive svirke, koje su najbolja antistres terapija. Ljudi se opuste, pa svi i zajedno pevamo. Jednom je dolazila i gospođa koja je psihijatar i rekla mi je da je moja terapija bolja od njene.

* Da li je u vreme surove borbe za egzistenciju ljudima stalo do pesme?

- Pesama i igara nikad dosta! Tuga se najbolje prebrodi uz pesmu. Ona je lek, hrana i napitak. Čak i kada vam nije do muzike, uz nju ćete zaboraviti probleme.

* Jedna od vaših najlepših pesama nosi naziv „Zagrli me i oprosti mi“. Kada ste poslednji put to nekom rekli?

- Kada nešto pogrešno kažem, spremna sam da se izvinim. Lepa reč sve rešava. Zagrljaji su u našoj porodici gotovo deo svakodnevnog rituala. Kad dođem kući, prvo raširim ruke ka deci da ih zagrlim i poljubim. Kažu da je sirotinja izmislila duhovno bogatstvo da bi se tešila, ali ja ne mislim tako. Poštuj druge, da bi bio poštovan. Nije teško, potrebno je samo da se malo potrudimo.

* Smatrate li da sve ređe izgovaramo „volim te“, „zagrli me“, „oprosti“...?

- Nažalost, u pravu ste! Još bih dodala „hvala“ i „izvoli“. Ljudi sa takvim manirima i načinom izražavanja smatraju se čudacima, da ne kažem ludacima. Fascinirana sam takvim osobama. Retke su, a svaka retkost je dragocena. Mnogi danas jure za nečim, a ne znaju čemu teže. U tom haosu, zaboravljaju na prave vrednosti.