MAŠTALA je da će biti balerina, svirala je klavir, igrala košarku, a onda zaboravila balet i note, odložila loptu i zaigrala novu igru. Borka Tomović je odlučila da bude glumica. Zbog toga što je bila sklona da menja interesovanja i testira sebe u različitim izazovima, roditelji nisu ozbiljno shvatali ovu njenu želju. A onda je Borka otišla na prijemni na Fakultet dramskih umetnosti i bila primljena. Sada, kada važi za već afirmisanu mladu glumicu, pitamo je šta je to u njenom senzibilitetu presudilo da napravi ovaj potez:

- Verovatno to što sam oduvek uživala na sceni, ma kakva ona bila. I što sam oduvek imala potrebu za introspekcijom, za analizom misli, osećanja i motiva likova. Kao i nas samih.

Na pitanje da li je sada, posle zapaženih televizijskih, filmskih i pozorišnih uloga, sigurna da je donela pravu odluku, Borka kaže:

- Dokle god se budem osećala tako živom kao dok sam na sceni, znaću da nisam pogrešila. Postoje, naravno, trenuci lomova, premišljanja, ali čim počnem da pripremam novu uzbudljivu ulogu, sve sumnje nestaju. Činjenica je da danas nije lako biti glumica u Srbiji, jer nas ima mnogo, a posla sve manje. Čini mi se da smo prepušteni sami sebi. Svojoj borbenosti i sposobnosti. Poslednje dve predstave koje sam radila - “Kelerabe su zdrave” i “Boing boing” su nastale po principu “nečekanja”. Sami smo se organizovali, umesto da čekamo da nas neko pozove.

DEČAK MEĐU VUKOVIMA Ovog leta, Borka je snimila film “Ničije dete”, scenariste Vuka Ršumovića. Reč je o, kako kaže glumica, vrlo kompleksnoj i dirljivoj priči zasnovanoj na istinitom događaju. - Film prikazuje snažnu potrebu za pripadanjem. Jedan dečak je pronađen među vukovima i doveden u dom za nezbrinutu decu, gde počinje njegova socijalizacija. Glavne uloge su pripale veoma talentovanoj deci Denisu Muriću, Pavlu Čemerkiću i Isidori Janković, a mi odrasli smo tu da bi se bolje razumeo domski život - otkriva glumica.

Borka, koju smo gledali u serijama “M(j)ešoviti brak”, “Košarkaši”, “Ljubav, navika, panika”, “Cvat lipe na Balkanu” nedavno je snimila pilot-epizodu “Urgentnog centra”. U srpskoj verziji popularne serije “ER”, glumica igra ženu jednog od glavnih lekara. Njena prognoza je da će, ukoliko se snimanje nastavi, ova priča prikovati gledaoce za mali ekran. Pre svega zato što se, kako kaže, kod nas nisu radile serije čija se radnja dešava u Urgentnom centru - mestu u kojem emocije ne mogu biti isključene.

* Nedavno smo vas gledali i u drugom delu serije “Žene sa Dedinja”, u kojoj se pojavljujete kao ljubavnica glavnog junaka, Martina Malbaše. Kako ste osetili da treba da prikažete svoju junakinju?

- Kao osobu od krvi i mesa. Reč ljubavnica ima negativnu konotaciju, pa sam se trudila da je razumem i opravdam njene postupke koji proističu iz velike naivnosti i zaljubljenosti.

* A kako ste se osećali u “odori” kneginje Perside, čiji ste lik takođe tumačili?

- Obožavam da igram epohu. Velika čast mi je bila da oživim jedan istorijski lik i sarađujem sa Đorđem Kadijevićem.

* Igrali ste u serijama “Forama i fazonima” i “Na slovo, na slovo”, stekavši veliko poverenje i naklonost najmlađe publike. Prija li kada znate da ste nekoj deci ulepšali dan?

- Već godinu dana sam i deo ekipe emisije “Plava ptica”, u kojoj čitamo dečja pisma. Ta vrsta interakcije, gde smo u mogućnosti da čujemo i ostvarimo dečje želje, veoma je podsticajna. Rad s decom i za decu nosi poželjnu dozu i odgovornosti i radosti i maštovitosti i lucidnosti, što meni kao glumici prija.

* Radujete li se jeseni zbog “povratka” života u pozorište?

- Dugo je trajao odmor, tako da sam se uželela pozorišta. Krajem prošle sezone smo u “Bošku Buhi” imali premijeru predstave “Tri čekića, a o srpu i da ne govorimo”, pa jedva čekam da je nastavimo.

* Pola godine ste proveli na školovanju u Njujorku, za koji ste rekli da je jedino mesto posle Beograda u kojem biste možda mogli da živite. Šta je presudilo da se vratite u rodni grad?

- Njujork je fantastičan grad, ali kada sam stigla tamo, imala sam nameru samo da proširim znanje, naučim nešto novo i vratim se u Beograd. Nije mi lako da zamislim život na nekom drugom mestu. Volim osećanje slobode u svemu, pa i u tome da ne postoje ograničenja (jezik i mentalitet) za uloge koje mogu da igram. S druge strane, upravo zbog tog osećanja slobode, često putujem van zemlje i na taj način sebi iznova pokazujem koliko je svet velik i koliko u njemu ima mogućnosti, jer je lepo znati koliko je taj spektar širok.

* Kako se danas osećate u Beogradu?

- Na trenutke izgubljeno, na trenutke puna elana i volje da započnem nešto novo. U suštini, volim svoj život u Beogradu i radujem se stvarima koje osmišljavam i pokrećem.