VLADIMIR Vanja Grbić je dosegao svetski vrh u odbojci i sportu. Rođen je 1970. u Kleku kod Zrenjanina, u porodici reprezentativaca - otac Miloš bio je u selekciji koja je na Evropskom prvenstvu u odbojci 1975. osvojila bronzu, a brat Nikola godinama je bio kapiten reprezentacije. Na poziciji primača servisa, Vanja Grbić osvojio je gotovo sva svetska priznanja i trofeje, bio je evropski i olimpijski šampion, najbolji igrač Srbije i Evrope. Najveći uspeh postigao je na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, nosio je zastavu Jugoslavije na ceremoniji otvaranja igara i našoj reprezentaciji doneo Zlatnu medalju. Igrao je i u Italiji, Japanu, Brazilu, Rusiji, Grčkoj i Turskoj. Za sve što je učinio u ovom sportu - ušao je u američku Kuću slavnih odbojke.

*Koliko autentičnih jela ima srpska kuhinja?

- Samo jedno - belu proju. Ko god kaže drugačije, ili ne zna, ili laže. Osamdeset odsto specijaliteta koje smatramo našim naći ćemo u turskoj, italijanskoj, mađarskoj ili brazilskoj kuhinji. Usvojili smo dosta stvari i prilagodili to sebi - volimo da jedemo i da uživamo, i što je najvažnije, umemo ni od čega da napravimo nešto. Naša kuhinja je i teška, i izuzetno kalorična, i nezdrava, ali i fantastično ukusna. Kad ljudi iz sveta dođu u Srbiju, oduševljavaju se hranom - Japanci i Italijani se, recimo, “ubiju” roštiljem.

* Govorite italijanski, portugalski, engleski, ruski, japanski, grčki, turski. Kako izgleda kada ste Srbin koga ceo svet

razume?

- Italijanski pričam skoro kao maternji, ruski, engleski i portugalski govorim baš-baš, španskim se služim i mogu dosta da razumem, za grčki mi je trebalo još malo prakse, jer sam u Grčkoj bio samo godinu i po dana. Japanski sam, nažalost, najmanje savladao, ali znam da se sporazumem, kao i na turskom. Brzina učenja jezika jeste vrsta inteligencije, ali isto tako, to je i prilagođavanje jednoj zemlji, i onome što ćete tu naći. Svuda gde sam igrao, trudio sam se da budem jedan od ljudi te zemlje, nisam pokušavao ja njih da promenim.

* Koliko je važno prilagođavanje?

Kad sam se sudiji na utakmici obratio na japanskom samo tri meseca posle mog dolaska u Japan, ispala mu je pištaljka iz usta. To se može shvatiti i ovako - kad vam u kuću dođe neko ko je stranac, i zna vaše običaje, zna da kaže šta hoće, i na taj način pokaže maksimalno poštovanje onoga što ste vi i što je vaša tradicija, ne možete a da ga ne prihvatite kao svog. Tako su mene ljudi, i ovu našu zemlju, doživljavali - na najbolji način.

* Šta čini naše prave vrednosti?

- Mi smo ljudi koji imaju inspiraciju, i to se oseća u raznim sferama života - u umetnosti, sportu, kulturi, nauci, pa i u politici, iako naši političari taj dar više vole da koriste za sebe. Jedan japanski ambasador izjavio je da su Srbi narod dominantne prepotencije. I jesmo - volimo da se dokazujemo, da budemo slavni, najbolji, da se iskazujemo i u dobrom i u lošem, i veliki smo hedonisti.

* Da li biste se bavili politikom?

- Ne, to nije moja sfera. A niko se, nažalost, ne bavi time što smo počeli smo da gubimo ono što su osnovne duhovne vrednosti, što je moral. Izgubili smo altruizam, poprimili smo odlike egoističnog, otuđenog sistema, koji je doveo do toga da ljudi postanu totalno autistični prema onome što se događa oko njih. I mi smo došli do faze koja je čista borba za preživljavanje - gledam ispred sebe deset-petnaest metara, i samo razmišljam kako ja da se okoristim, i kako ja da preživim. A to nema perspektivu.

* Od koga ste dobili najveću životnu lekciju?

- Od moga oca, Miloša Grbića. Imao sam sedam i po godina kada me je stavio ispred linije odbojkaškog terena, i rekao ovako: - Sa ove strane linije su ljudi koji dolaze na posao, kliknu karticu, popiju kaficu ili pivo, i znaju da će, bez obzira na to kako i koliko rade, dobiti istu platu. To su nepotencijali, ljudi koje ne zanima da menjaju svet. Sa druge strane linije terena je svet vitezova i samuraja, i treba da budeš hrabar i dostojan da hodaš sa divovima.

* Kako izgleda hodati sa divovima?

Otac me je naučio šta znači biti posvećen nečemu svim bićem, ako želiš da razviješ potencijal koji imaš. I ne treba se lagati - nije potencijal kod svakog isti, ne možemo svi biti Novak Đoković. Ali svako od nas može biti Novak Đoković kao čovek, i može svoj potencijal, čak i kad je skroman, da razvije maksimalno.

* Šta je važnije u sportu - naučiti kako se pobeđuje, ili naučiti se porazu?

- Sport mi je pomogao da naučim da se borim, da komuniciram i da sarađujem sa drugima, da prihvatam druge i drugačije, da pobedim sa ekipom, da izgubim sa ekipom, da naučim da iz poraza izvučem pouku, i da me poraz nauči kako da na teren izađem sutra. U sportu sam se naučio pravom prijateljstvu i pravim vrednostima, i naravno, pobedama.

* Čemu su vas naučili navijači?

- Navijači su kao publika u teatru - morate znati kako da ih inspirišete, kako da ih povedete, osetite. Morate im se obraćati, davati im do znanja da ih čujete, i ta simbioza koja se ostvari sa njima nešto je najlepše u sportu. Ali igrao sam i protiv protivničkih navijača. Meni je pet i po hiljada ljudi u Modeni pevalo razne stvari, ali sam bio fokusiran samo na utakmicu, i njihovo navijanje iskoristio sam da podignem pozornost ili važnost onoga što treba da radim. Na kraju, kada smo, naravno, pobedili, dostojanstveno sam ih pozdravio i izašao sa terena. Da li su me mrzeli? Da, najviše na svetu, ali su znali da sam najbolji, i to su poštovali.

* Kako danas vidite sport?

- Sport je nešto što svojim principima treba da stvara plemenite ljude, ali je danas i sport postao gladijatorstvo. Imam sreću što sam učio od vitezova, od ljudi koji su sport istinski voleli, pa i ja imam iskrenu ljubav prema sportu. Posledica toga je i novac, ali nisam zamenio teze, kao što sada to mnogi sportisti rade - sportom se ne treba baviti zbog para, one su samo posledica dobro odrađenog posla. Jer, najveći gubitak je ako čovek izgubi sebe, to ne može niko da mu vrati. A dok god ima sebe i svoje znanje, to niko ne može da mu uzme.

* U čemu ste vi “teški”?

- Postoji jedna jedina žena na svetu koja može da me istrpi - moja supruga Sara. Pre nje, mogla je da me trpi samo majka. To su dve najvažnije žene mog života, uz još ove tri koje imam, moje ćerke Inu, Unu i Milu, koje čine moje carstvo žena. One me malo manje trpe, što je i razumljivo, a ja sam neko ko se fantastično prilagođava. Mogu da se uklopim, nemam problem. Ono gde sam zahtevan i možda izuzetno težak, vezano je za moju iskonsku ljubav od detinjstva, a to je ribolov. Ribolov je nešto što čini deo moje ličnosti, ono što me vraća u “bazni set” iz koga kasnije mogu da uradim bilo šta. Ribolov volim koliko i odbojku.

* Zbog čega je ribolov neodoljiva igra?

- Zbog nadmudrivanja sa ribom, u ambijentu prirode. Još nije svanulo, a već sam ušao u Drinu, koja je najlepša reka na svetu, i vidim svaki kamenčić, jer je bistra kao čaša vode. Pola metra iznad vode magla se tek diže, a sa prvim, blagim svetlom preko puta pojavljuje se jelen, koji ulazi u reku da pije vodu... Za mene je to jedan od najlepših trenutaka i doživljaja ribolova. Čovek mora da nauči da uživa u prirodi onakvoj kakva jeste, i da ne utiče na nju. Zato sam 2010. sa četiri htiologa i započeo akciju za revitalizaciju Drine.

* Ko je uvek jača “polovina” u ljubavi?

- Čovek je uvek najjači kad voli, a u ljubavi su najvažniji iskrenost i poverenje. Jer, ako ste iskreni, tolerantni i imate razumevanja, onda imate i soluciju.

* Može li ljubav realno da se sagleda?

- Može. Žene jesu podložnije mašti, jer rezonuju srcem, ali i više razmišljaju, više koriste glavu nego muškarci. Mi smo mnogo jednostavni, kod muškarca je put na jednom koloseku, a žena je železnička stanica sa puno koloseka. Dok sam bio mlađi, govorio sam da je ljubav period života u kome čovek više emocija ima prema onome koga voli, nego prema sebi. I to jeste tako, iako se onaj mali egoista u nama uvek bori da tog drugog izbije napolje. Ali duboko verujem u to da kada se desi prava ljubav, apsolutno se oseti - ja sam samo posle dva minuta poznanstva znao da ću da se oženim tom ženom. Nisam birao, niti je moja žena birala, jednostavno, desila nam se ljubav, bio je to sudbinski susret. Ako ste iskreni, i namere su vam iskrene, i ako se zaista posvetite nekome, znaćete da je to to. Ali ne zavaravajući se, i ne praveći od te druge osobe ono što nije.

* Šta je vaša najveća pobeda?

- Porodica. Ona je oslonac, sigurnost, baza, ljubav, suština života. Proveo sam mnogo vremena u inostranstvu, mogao sam da izaberem državu u kojoj hoću da ostanem, ali vratio sam se ovde. Najviše volim da živim u svojoj zemlji, jer bez obzira na to koliko me voleli i poštovali u inostranstvu, tu sam uvek stranac. Samo sam ovde svoj na svome, i želeo sam da moja deca odrastaju ovde, gde sam ja odrastao, i gde su odrastali njihovi preci. Želim da ih naučim upravo tome - da znaju, čime god da se bave u životu, da sebe i svoju zemlju predstavljaju na način na koji je to radio njihov otac. I ovo što sada radim sa Odbojkaškim savezom Srbije i akcijom “VIP mobajla”, za mene je najveća čast i privilegija, jer učestvujem u edukaciji dece. To su naša deca, moja deca. Do sada sam proveo vreme sa tri hiljade klinaca, ove godine bi trebalo da ih bude još pet hiljada, i njihov osmeh i bezbrižnost treba da nam budu prioritet broj jedan.

* Šta treba znati o životu?

- Da je život kompromis, a umetnost života ili filozofija života jeste svakodnevno rešavanje problema. Ne živimo sami, i ne možemo živeti sami, čovek je socijalno biće i mora da ima saosećanje prema drugima. Zato kompromis više doživljavam kao dogovor. Suština je u tome - ne moram uvek ja biti u pravu, ne mora uvek biti po mome, ali moram da uvažavam one oko sebe. I ne treba gledati samo ono u čemu smo različiti, već treba tražiti ono u čemu smo slični. Na te vrednosti stalno moramo da podsećamo jedni druge, i time bih hteo da čestitam Vaskrs svim ljudima pravoslavne vere.