LEGENDA narodne muzike Predrag Živković Tozovac, posle tri sjajna koncerta u Sava centru, družiće se u nedelju uveče ponovo sa Beograđanima i to u restoranu “Jezero”, na dočeku srpske Nove godine. Slavni pevač, pesnik, kompozitor, aranžer i instrumentalista naglašava da se raduje ovom nastupu i da posetioce očekuje prava žurka. Na početku intervjua za “Novosti”, u pomenutom restoranu na Adi Ciganliji, Tozovac nam objašnjava da je odavno prestao da puši, ali da po navici drži cigaretu u ruci.

- Nikad nisam znao da pušim, već sam se samo trovao. Morao sam da biram imeđu cigareta i pevanja, jer su mi stalno bile upaljene glasne žice. Duvan je veliko zlo i u tome nikad nisam bio umeren, za razliku od alkohola. U životu sam se napio samo nekoliko puta, a špricer pijem od kad znam za sebe. Prvi puta sam se napio kada sam bio klinac. Imao sam deset godina. Toliko sam popio vruće rakije da majka nije znala šta da radi sa mnom - priča za “Novosti” Tozovac, koji će 8. marta pevati u novosadskoj hali “Spens”.

* Dugo Vas nije bilo na sceni, šta vas je pokrenulo posle toliko godina?

- Od 2000. godine sam vrlo malo radio kao umetnik i pevač. Posle bombardovanja ugasila mi se želja za putovanjima i sve što se desilo ubilo je u meni onu pravu detinju radost. Na odluku da se ponovo aktiviram uticao je prošlogodišnji koncert Ane Bekuta u Sava centru, na kojem sam bio gost. Kada sam se pojavio na sceni, nastala je prava euforija u dvorani. Tada sam sebi rekao da bi trebalo da održim koncert i okupim publiku koja će sa mnom pevati uglas. “Najmlađa” pesma koju sam pevao na beogradskim koncertima je stara 20 godina. To je kompozicija “Danče”, dok sam “ Mirjanu” snimio 1971. godine.

POEZIJA TOZOVAC ističe da voli da čita, da se dobrim knjigama vraća i više puta, a o velikoj ljubavi prema poeziji, pevač kaže:
- Poeziju pišem od kada znam za sebe, ali nisam očekivao da ću nešto od toga da objavim. Jednostavno, to su bili moji razgovori sa samim sobom. Nekad je razlog tome bilo neko oduševljenje, nekad određeni događaji, a ukoliko odlučim da objavim još neku zbirku poezije, zvaće se “Auto psihoanaliza”. Takve teme su mi vrlo interesantne.

* Planirate li da obradujete publiku novim albumom?

- Imam čitav buket novih pesama, ali ih sigurno neću sve snimiti. Nema potrebe, a ni smisla! Planiram da objavim novi album i pripremaću ga temeljno. Istinski verujem u te pesme. Na proleće ulazim u studio, a izlazak diska očekuje se oko Đurđevdana. Ako budemo živi i zdravi, biće koncerata i ove godine! Čovek nije gospodar svog života i niko od nas nema ugovor s Bogom. Beogradski koncerti bili su najlepši poklon za moju dušu. Imam 76 godina, mnogi u mojim godinama su umorni od života, a ja sam željan da i dalje pevam. Ta želja nije ni prestajala.

* Da li ste svaku svoju pesmu proživeli i u nju utkali deo sebe?

- Uglavnom je bilo tako. Ako pevam o selu, u glavi imam slike šumadijskih sokaka, kuća, ulica... Još pamtim ovce, livade, prvi miris pokošene trave osetio sam kod familije moje pokojne majke, u njenom selu o kome sam ispevao pesmu.

* Šta Vas još asocira na detinjstvo i zavičaj?

- Sećam se Kraljeva, Ibra... Pamtim prve igranke, pubertet, prvo zaljubljivanje. I, naravno, školu koja me je uvek mučila.

* Vaše ime je na spisku ovogodišnjih dobitnika nacionalne penzije za doprinos kulturi...

KAFANE * KOLIKO danas provodite vremena u kafani?
- Ranije mi se noć završavala u kafani “Užice”, ali je to vreme daleko iza mene. Rado idem u “Maderu”, Klub književnika i “Vilu”, a kada se otkačim svratim kod svog druga Raleta u malu podzemnu konobu, gde uživam uz živu muziku. Samo molim Boga da se neko ne doseti da mi kaže da nešto otpevam.

- Još me niko nije obavestio da sam dobio nacionalnu penziju. Kao Predrag Živković smatram da bi Tozovac trebalo da je dobije, baš kao i njemu slični umetnici. Žao mi je što ovo priznanje nije dobio Milutin Popović Zahar, jer je odličan kompozitor. Prvi put sam konkurisao pre dve-tri godine, ali ne verujem da je neko uopšte tada gledao ono što sam napisao o sebi. Takođe, smatram da nije lako komisiji koja odlučuje o tome ko zaslužuje nacionalnu penziju, a ko ne.

* Izrazili ste nezadovoljstvo zbog načina na koji SOKOJ vrši raspodelu sredstava za autorska prava i da je iznos koji dobijate ponižavajući?

- Imajući u vidu koliko su moje pesme slušane i koliko me ima na radiju i televiziji, to što dobijam je zaista smešno. Na godišnjem nivou to iznosi oko 100.000 dinara. Ne bih voleo da zvuči kao da se žalim, jer znam kako ljudi teško žive, ali neki izvođači dobijaju nerazumne svote novca koje iznose čak 30.000 evra.

* Za Vas kažu da ste jedan od poslednjih beogradskih boema. Da li sebe tako doživljavate?

- Možda sam bio boem kada sam bio mlađi. Biti boem za mene znači biti gospodin, dovoljno školovan, pristojan u društvu, galantan, džentlmen, da poštuje dame i da ima umetničku kulturu. Boem treba da bude neko koga je vredno poznavati. Istina je da volim društvo i kafanu. Iako se mnogo toga promenilo, boemski život, srećom, nije nestao.