KADA su je po izlasku sa „Farme“ obavestili da više nije poželjno da Šojić ima taštu, jer može da šteti reputaciji serije, Eva Ras je bila razočarana i tužna, ali je nastavila da gleda „Belu lađu“. Kada je, međutim, videla da ta „barka“ sada plovi i bez glavnog kapetana, oprostila se od nje i kao gledalac. Bez sebe je, kaže, mogla, ali ne i bez Šojića.

- On je bio so i šećer ove serije. Prebolela sam svoje „izgnanstvo“, to što me nisu hteli jer sam se, objasnili su mi, kompromitovala učešćem u rijalitiju, ali Gutovićev odlazak nisam mogla da podnesem. To, naravno, ne umanjuje moje obožavanje Siniše Pavića, za koga tvrdim da je Šekspir našeg vremena - neprikosnoveni majstor svog zanata, koji tekstove piše baš onako kako publika očekuje. A to znači da ima sjajnu moć percepcije.

Osim što više ne gleda ovu seriju, Eva je ovih dana negirala mnoge ponude i izazove. Tako je, recimo, odbila da sa svojim pesmama otputuje u Barselonu, jer nije mogla avionom, a nije želela, kaže, da u Kataloniju stigne autom. I nije joj žao zbog toga. A ne kaje se ni što je raskinula saradnju sa jednim novosadskim pozorištem, gde je trebalo da igra Fani u komadu rađenom prema Bergmanovom filmu „Fani i Aleksandar“. A zašto je odlučila da se to (ne) dogodi?

UMREĆU S AKCENTOM * POSTOJI li tajna u vezi s vašim kategoričnim „čuvanjem“ akcenta ili tako pričate jer mislite da ne može drugačije?
- Uvek sam imala akcenat i nikada se nisam trudila da govorim bolje od Srba. To sam ja. Zato ću i umreti s akcentom, i na srpskom i na engleskom. Znate, ja sam se još na prijemnom za Akademiju zaklela da ću pročitati sve lektire na mađarskom i da ga nikada neću zaboraviti. I tako je i bilo.

- Samo sam jednog trenutka čula sebe kako direktoru govorim da odlazim, a da nisam znala zbog čega to radim. Kasnije sam shvatila razlog - moja podsvest je tog momenta bila jača od moje svesti. Ona se pobunila jer niko tamo nije brinuo o ženi od 72 godine, niko me nije pitao kako sam ja stizala po klizavici iz Beograda, da li treba da me odvezu kući, želim li čaj... Kada mi je direktor rekao da ne mogu to da im uradim, rekla sam: „Ne postoji sud koji će jednu babu naterati da radi nešto što ne želi.“ Sada sam potpuno slobodna, izgubila sam dvomesečnu egzistenciju, ali preživeću.

Glumica kaže da je njena deviza uvek bila da je bolje ostati bez para nego bez dostojanstva. I da se za to uvek vredi boriti.

* Mnogi su vam zamerali da ste upravo izgubili dostojanstvo učešćem u „Farmi“. Kako vi sada, kada je prošao određeni period i strasti se stišale, gledate na tu kritiku, ali i vaše učešće?

- Meni je „Farma“ donela ogromnu popularnost, i iako ja u njoj nikada nisam oskudevala, ovo je bilo nešto posebno. To je jedna od mojih najjačih uloga, bila sam najbolja služavka na Balkanu. Šikanirali su me, ali me nisu povredili jer sam prihvatila filozofiju moje majke - da ti ljudi u stvari nisu loši, da ne treba da im zameram ništa, jer ne znaju šta rade. Svi mi govore da sam se prolepšala, a ja im kažem da je to zbog „Farme“, i to ne zato što sam tamo provela 106 đavoljih dana, već zato što me je po izlasku zapljusnula ogromna ljubav gledalaca.

* Znači li to da biste ponovili učešće i opet intimu izložili javnosti?

- Ne bih ušla u bilo koji rijaliti, ali „Farma“ je zaista sjajno zamišljena - to vraćanje 100 godina unazad, kada nema struje, vode, radija, televizije... ali ima krava, ovaca, divne prirode - to je fenomenalno. Baš ta ogromna odbojnost i prezir naše inteligencije prema rijalitiju su me nagnali da učestvujem u njemu. A da sam bila u pravu potvrđuje i činjenica da sada i Klint Istvud sa svojom porodicom snima rijaliti, a on je, svi znamo, genijalan umetnik. Jer, to što se danas zove rijaliti, nekada se zvalo snimanje dokumentaraca, dakle, to jeste preslikana realnost. Rijaliti program je poslednji krik televizijske ere, a ja televiziju obožavam i zato sam i učestvovala u „Farmi“.

* Da li uvek idete u korak s vremenom ili zadržavate određenu dozu konzervativizma?

- Uvek me je zanimalo sve što je novo. Internet koristim od 1993. godine, od tada kucam tekstove na kompjuteru, a ne na pisaćoj mašini, redovno čitam vesti na netu... Kod mene je stepen radoznalosti veći od stepena straha od smrti. Razmišljam - ako mi je bog već dao da doživim da gledam svet i u sedamdesetim godinama, onda hoću da ga gledam. Pa ja sam i „konkordom“ letela, jer sam želela da osetim kako je to. Znatiželja me održava.

* (Ne) zbrajate, (ne) žalite za nečim?

- Ne žalim ni za čim, jer sve sam prošla i čini mi se da sam uradila sve što sam ikada htela. Verujem da je sve što sada radim proizvod mojih novih ideja, a ne „repova“, jer ne vučem nikakve želje iz prošlosti. Nikada nisam postavljala ciljeve, već sam verovala da mi je bog odredio određenu putanju, i prolazim je baš kako mi je zacrtano. Mene niko ne može da povredi, ali ni da me zloupotrebi. Već osam godina se borim s rakom, i nije lako, ali uvek uspem da pronađem volju za svaki novi dan. Jeste, jednom sam pokušala da skokom s Brankovog mosta sebi oduzmem život, ali me je Ćopić spasao. Kao da sam ga čula da mi kaže: - Evo, ako nisi to uradila kada ti je dete umrlo, zašto bi sada to činila. I bio je u pravu.


DOBAR SAN ZBOG PISANjA

* IMATE li inspiraciju za pisanje i slikanje?

- Pišem i po 16 sati dnevno, od toga se onesvešćujem i od toga dobro spavam. A slikam samo onda kada mi kažu - tada i tada ću imati izložbu i ja izračunam koliko mi treba vremena za toliko i toliko slika. Kada biram platno, gledam ga i ako na njemu vidim moju sliku, ja ga kupim, ako je ne vidim, odlažem ga. To nije inpiracija, već moje duševne oči u belini opažaju nešto što samo ja vidim.