Dajmo šansu talentu

KADA Danica Maksimović pruži šansu svim svojim talentima da se rasplamsaju, shvati da joj je dan prekratak. I da joj uvek nedostaje bar 24 časa da se posveti svim svojim ljubavima. Ipak, nijedne se ne odriče, jer je svaka raduje. A, raduje je i saznanje da zbog toga može da živi život baš onako kako želi - punim plućima. Zato što je znala da je svaki njen dar koji je negovala bio vredan truda, danas se oseća privilegovanom jer se nalazi na „izvoru talenata“. Šansu za to pružio joj je šou program „Ja imam talenat“ (RTS 1), u kojem je, već drugu sezonu zaredom, član žirija.

Glumica kaže da je srećna što je upoznala mnogo darovitih ljudi koji su je osvojili, pre svega, hrabrošću da se pojave u ovakvom šouu:

- Znam da nikome od učesnika nije lako, jer mikrofon, reflektori i publika jesu otežavajuće okolnosti. Zbog toga je njihov uspeh već to što su se odvažili da izađu na binu i suoče se sami sa sobom. Ovo je za njih veliki izazov i tračak nade da će njihov talenat biti primećen i podržan.

Danica kaže da joj nije dodeljen jednostavan posao, jer se dešava da po 13-14 sati sedi i posmatra takmičare, koji se smenjuju kao „na traci“. Važno je da sve vreme ima maksimalnu koncentraciju, jer samo tako, dodaje, može da se posveti svakom učesniku kao da je baš on centar sveta:

- Jedino tako je moguće dosegnuti do kandidata. A, mi smo upravo tu da prepoznamo talenat i pružimo mu podršku i veru. Ja sam vrlo emotivna, pa me takmičari često i rasplaču i nasmeju, dala sam to sebi za pravo, zato što hoću da im priđem krajnje posvećeno.

Glumica kaže da je bila srećna kada je čula da se za ovo takmičenje prijavilo više od 4.000 kandidata, što ju je uverilo da smo darovita zemlja. Bez dileme naglašava da će emisija „Ja imam talenat“, za sve koji uđu među prvih 100, biti odskočna daska za buduću karijeru.

* Ko je vama ukazao na talenat?

- Odmalena sam se kretala ka ovoj profesiji, a da toga nisam bila ni svesna. Učestvovala sam na mnogobrojnim recitatorskim festivalima, igrala folklor 16 godina, školovala svoj glas... i tako godinama preispitivala sebe i svoje talente. Bila sam vrlo gipka, čini se - pravo dete iz cirkusa, pa začas uradim špagu, zvezdu, stoj na rukama... Već kao dete dobijala sam razne nadimke, koji su zapravo govorili o mom biću. U gimnaziji sam bila načisto sa sobom - tada sam znala da imam talenat koji želim da iskoristim. Međutim, nisam imala podršku u porodici. Verovatno sam zbog toga bila revoltirana i izričita da probam da upišem glumu. Zvanično sam počela da studiram pravo, ali sam se krišom pripremala za akademiju. I bila sam primljena iz trećeg puta. Roditelji su za to saznali tek kada su me prvi put videli na televiziji. Nisu mogli da veruju da gledaju svoju Danicu, ali tada je već bilo kasno da se „bune“. Ubrzo su postali ponosni na mene, svesni da se za glumu nisam odlučila iz hira, nego da sam bila vođena dubokim osećajima.

* Jeste li se i inače u životu vodili sopstvenim instinktima?

- Verovatno sam jedna od retkih osoba koja je uvek birala takav „stil“ življenja. I kada mi je bilo teško i kada sam bila poljuljana, borila sam se tako što sam od sebe zahtevala da idem napred. Zahtevala sam da uvek pobeđujem samu sebe. A, to vam je istinski izazov. Jer, kada stalno pomerate granice, onda sebi ne dozvoljavate da idete ispod njih. Ja sada mogu samo preko, a to su već prilično visoke lestvice. Ne pristajem ni na kompromise, zato što smatram da oni nisu dobri za umetnika. On mora da bude izvan dnevnih događanja, mora da se izdigne iznad mulja i žabokrečine, ne sme da posustaje pred takvim „prizorima“. Jer, istina je da je čovek u problemu čim se rodi, međutim, ako svakog jutra sebi objasni da želi i mora da se bori, onda će u tome i uspeti. To je moja životna filozofija. I ona ne znači da se ja libim da pokažem svoje emocije. Naprotiv. Umem da budem i vrlo žestoka i žustra, ali moj prag tolerancije je visok. Dopuštam ljudima mnogo, ali kada jednom pređu određenu granicu, u stanju sam da napravim čelični zid oko sebe i da se od te negativne energije branim isključivo - pozitivnom.

* Još niste iscrpeli (energetske) resurse za glumu?

- Priznajem da sam razmišljala da odem u penziju, jer sam stekla uslove. Dugo sam u ovoj profesiji i činjenica je da sam odigrala širok dijapazon uloga - od naivki, preko urbanih i dama iz epohe, do žena sa margine. Ali, želela bih da vidim da li ima još nešto što bi me posebno dotaklo i pokrenulo. Verovatno da je to tematika kojoj se ne posvećuje pažnja - problematika žena srednjih godina. Mislim da bi ona mogla i morala da se stavi na pijedestal. Takođe, pripremam i jedan kabare, koji će biti mnogo vrcaviji i raspevaniji od onog koji sam radila devedesetih godina. Tada sam imala želju da menjam svet, a danas, iako sam i dalje borac, shvatam da je to posao za mlade.

* A kada odete u penziju...

- Onda ću da negujem svoje cveće, fotografišem, pripremam izložbu fotografija... Ima mnogo stvari koje volim da radim. Recimo, bavim se kulinarstvom. Moja majka je bila ugostitelj, pa sam od nje nasledila tu ljubav. Kuvanje je vrlo kreativno. Osim toga, sakupljam kamenje raznih oblika i boja. Tako, kada se vraćamo sa Ade Bojane, obavezno svratimo do kanjona Tare, odakle ja „kradem“ kamenje - bele oblutke, roze, smeđe... Muž me, u šali, uvek opominje da nećemo uspeti da stignemo do Beograda, jer nam auto preteže od silnih kamenčića. A, ja ih onda prskam, polivam... kako bi sačuvali autentičnost, pa ih aranžiram, pravim od njih razne ikebane. Uživam u toj svojoj pasiji. Onda se ušuškam u svoju oazu i lepo mi je.