VOJVOĐANSKA grupa „Garavi sokak“ proslaviće dve decenije rada prvog dana proleća sa publikom u Domu sindikata, kada je zakazan njihov veliki beogradski koncert. Frontmen grupe Bane Krstić kaže da je do sada napisao više od sto pesama, a na koncertu će ih svirati tridesetak. Uvek se dogodi da neku prvi put izvede, a tako će, veli, biti i 21. marta. Na koncertu će premijerno otpevati i numere s novog albuma „Bane Krstić i tamburaši s kraja sveta“, snimljenog na način kako se sviralo pre pola veka.


Na početku razgovora za „Novosti“ pitamo Baneta Krstića da li mu je brzo prohujalo prvih 20 godina „Garavog sokaka“?


- Nisam ni merio ni razmišljao o tome - kaže nam Krstić. - Živeo sam život kao svaki smrtnik. Ipak, nedavno sam dobio potrebu da se okrenem unazad i podvučem crtu. Razmišljao sam šta bih mogao da zaključim iz prošlosti. Jedna od tih stvari jeste novi album koji predstavlja mir sa samim sobom. Potekao sam iz trava zaborava Vojvodine i tamburaša, tako da je za mene veliki događaj to što sam pesme odenuo u tamburaško ruho.

BREGA DAO STUDIO * KAKO je došlo do saradnje sa Goranom Bregovićem?
- Svirali smo u Novom Sadu za doček 1996. i tada se upoznali. U to vreme pripremao sam album, pa mi je trebao savet jer nisam znao u kom pravcu da ga usmerim. Nisam verovao da će Brega uopšte reagovati, ali me je pozvao u svoj studio i rekao da ponesem sa sobom demo snimke. Primio me je nesebično, odvojio svoje vreme i energiju. Tada me je kupio za sva vremena. Za novi album nam je otvorio vrata studija i rekao: „Miksujte dok ne budete zadovoljni“. Život me je opominjao da nije dobro biti dobar, ali u kontaktu sa Bregom uvideo sam da jedino što ima smisla jeste biti dobar. Dobrota nije bezazlena sila. Naoružana je smislom, zato je najjača.

* Šta biste dodali ili oduzeli tim godinama rada?

- To nisu mogli da biraju ni Sergej Bulgakov, Karl Luis, ni mnogi drugi mislioci. Imaš jedan život. Ne možeš da biraš kada ćeš da se rodiš, okolnosti ili gene. Zadovoljan sam onim što jesam, osećam se ostvarenim jer ne mogu da se zamislim u boljoj situaciji. Daleko od toga da mi je komforno, ali na mom kantaru sreće lagodnost ne zauzima važno mesto. Bitno je da svaka situacija nosi smisao. Uspeo sam da se izrazim i da oformim put koji je, nadam se, autentičan.


* Mnogi umetnici su prepevali vaše pesme. Čija interpretacija „Ko te ima, taj te nema“ najviše prija vašem uhu?

- Najviše mi se sviđa kako to radi Zvonko Bogdan, jer je tu pesmu katapultirao u orbitu. Zahvalan sam mu što je pristao da je otpeva, jer je od nje načinio svetski hit. Prevedena je na nekoliko jezika. Možda zvuči kao da je od davnina, ali meni je ona univerzalna. Stihovi kao što su „neki žive blizu a daleko, kao kamen ne mogu se maći i kad se za ruke drže stalno, u braku se ne mogu dotaći“ moderni su i odgovaraju današnjim bračnim situacijama. Brak kao instituciju nije lako održati, jer je uvek pod znakom pitanja zbog krize koja dolazi s ulice i iz džepa. Nije problem to što imamo loš sako i stare cipele, već što nemamo više sjaj u oku. On nam je neophodan da bismo bili bolji ljudi.


* Imate mnogo hitova iza sebe, a malo ste zastupljeni u medijima. Smeta li vam to?

- Ne mogu na to da utičem, ali mogu da pravim pesme po svojim kriterijumima i da budem zadovoljan njima. Medijska scena je u velikoj meri komercijalizovana i monopolizovana. Nema više emisija koje se bave dobrom muzikom. Realno je da ne možete više od kvalitetne pesme da očekujete masovnu popularnost. Nije samo reč o mojoj muzici. Mogu da izađem sada na ulicu i da pitam prvog prolaznika da mi nabroji tri pesme s novog albuma Zdravka Čolića, ako mi ih navede - častiću ga u kafani. Mada je najveća zvezda, Čola se suočava s istim problemom. Vreme je izuzetno brzo i ljudi su toliko zaokupljeni svojim stvarima da ne čuju nove pesme. Ostaje nam samo da se uzdamo u to da su dovoljno dobre i da će poput vode kad-tad naći put do slušalaca. Internet nam pomaže da dopremo do ljudi koji žele da nas čuju, tako da ne moramo da vučemo za rukav urednike novina i televizija.


* Rekli ste da se popularnost ne meri brojem pojavljivanja na televiziji i bankovnim računom, već zadovoljstvima. Šta vas pokreće?

- Ako radiš ono što ima smisla, i pri tome si zaljubljen u to, nema veće sreće. Ono što sada živim je rezultat davnog sanjarenja, i donosi materijalnu egzistenciju porodicama „Garavog sokaka“. Može u Srbiji da se živi od onoga što voliš da radiš, naravno, ako ne očekuješ da voziš besan auto. Uostalom, novac je protivnik umetnosti. Ako pogledate svetske muzičare koji su ušli u veliki novac, videćete da od tada više nisu imali velike pesme. Posle velikog novca nema velikih pesama. Za sve koji poseduju kreativnost nije loše da se malo pate i „krčkaju“, jer to je svojstveno velikim stvarima.


* Strastveni ste pecaroš. Hoćete li, posle koncerta, zabaciti udicu?

- Jedva čekam! Noćima pre spavanja zamišljam kako dolazim na neka svoja mesta gde pecam i to mi je omiljeni ritual pred san. Posedujem mali čamac u Slankamenu, i baš na mestu gde se Tisa uliva u Dunav, u raju za ribolovce, nalazi se desetak mesta na kojima volim da pecam. S nestrpljenjem iščekujem da grane prolećno sunce i da osetim miris Dunava. Nije mi akcenat na tome da upecam nešto, već da uživam na reci. Priroda je kao knjiga koja večno traje. Nema slova, ali se sve vidi.