NEKADA su klincima uzori bili Prle i Tihi iz “Otpisanih”, tamanivši tako po kraju uz uzvik “ra-ta-ta-ta-ta” drugare koji su “igrali” nevaljale Nemce, a današnji dečaci, pogotovo oni zagriženi fudbalom, u Tirketu i Moši iz filma “Montevideo, Bog te video” vide sebe. U eri potpune estradizacije, glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić vratio je na srpsku scenu, posle skoro trideset godina, kvalitetne istorijske ličnosti od kojih današnja mladež može mnogo dobrog da nauči. I junak filma Miloš Biković, koji je od klinca iz TV serije “Bela lađa” i “Stižu dolari” postao jedan od najperspektivnijih mladih glumaca, pronašao se u svom Tirketu.


Naučio ga je, kako kaže, šta znači borbenost, pravdoljubivost, dostojanstvo i plemenitost. Upravo su to osobine koje su krasile fudbalsku legendu Aleksandra Tirnanića Tirketa, a koje bi mlađani Biković voleo da zadobije.

LEVONOGI TIRKE * JESTE li privatno dobar fudbaler?
- Znam sigurno da nisam bio pre snimanja i treninga sa Aleksandrom Popovićem, Aleksandrom Milenovićem i Draganom Dakovićem. Ne samo da su kosu izgubili oko nas nekoliko “levonogih”, nego su se trudili i da naprave timsku atmosferu. Naravno da volimo da igramo fudbal, samo što se retko uskladimo van snimanja. Među nama ima i poluprofesionalaca, kao što su Viktor, Aca, Andrija... A ja sam na proveri sposobnosti precrtan. I to crvenom olovkom. A da li sam sada, to neka procene profesionalni fudbaleri i publika. Ja razmišljam o tome da li sam na pravom putu da postanem dobar glumac.

- Film ne govori samo o fudbalu već i o drugačijoj eri u kojoj je, čini mi se, vreme teklo sporije - kaže za “Novosti” Miloš Biković. - Tada, ako bi se neka stvar pokvarila - popravljala, ne bi se odmah kupovala nova. Bilo je više vremena za sve nego danas. To vreme iz ugla moje generacije izgleda bajkovito. Ovo je pre svega priča o odrastanju, ljubavi, prijateljstvu, rivalstvu i izgubljenim vrednostima, pa tek onda o fudbalu. O radosti života koja provejava kroz tu igru. Kao i u glumi. Sport i gluma, dve jako slične stvari. Mi umemo da se radujemo, da tugujemo, ali najviše volimo to da delimo. Tad se osećamo živi. Srbi vole mnogo da izlaze, ali mi kad izlazimo mi se i smejemo, i plačemo, i prođemo kroz čitavu paletu stanja. Možda je to zbog silnih ratova i budalaština kroz koje smo prošli. Nekako za nas je crvena uvek jarko crvena. Film, takođe, govori o srpskom ponosu, toj divnoj osobini koja nas tera da ostanemo dostojanstveni i u najtežim trenucima. Kao, recimo, u sceni u kojoj Jugoslavija gubi od Urugvaja.


* Koliko ste znali o životu i karijeri Tirketa pre filma?

- Dok nisam dobio ulogu, vrlo malo. Ali, vremenom sam ga bolje upoznao, kroz novinske članke i priče njegovih potomaka. U Srbiji, koja je se oporavlja od strahota Prvog svetskog rata, postoje neki obični ljudi koji život žive jače nego ljudi koji ne nose neposredno ožiljke tog doba. Tirke je jedan od njih. Izgubio je oca u ratu, i u tom trenutku beg od svega onoga što je hteo da ostavi iza sebe, našao je u fudbalu. U filmu pratimo najkritičnije trenutke njegovog odrastanja, prvu ljubav, prvo iskušenje, prvi ostvaren san, prvo razočaranje, a posle prvog dođe i drugo. Tirke je dečak koji prima udarce namenjene odraslima, i tako sazreva. Sve oseća, sve ga boli i sve podnosi. Tirketova dominantna boja je crvena. Ja se slažem. Crvena je boja izrazito osećajnih. A ono što je za Tirketa bio prijem u BSK, za mene je prijemni ispit na Akademiji. Ono što je za njega odlazak u Montevideo, za mene je ovaj projekat.


* Šta je bilo najzanimljivije u radu na filmu?

- Pamtiću film po majstoru šminke Halidu koji, iako je radio sa najvećim filmskim figurama sveta, toliko ceni glumca da meni, koji sam niko i ništa, i mogu unuk da mu budem, donosi kafu, a da to nije njegov posao. Ja to, naravno, ne dozvoljavam, ali u tim njegovim pokušajima učim nešto što prevazilazi sve granice kolegijalnih odnosa. I, naravno, po Bjeli, uz koga se osećate sigurno kao uz kapetana koji zna svaki talas preko koga prevodi brod. Po svim tim divnim ljudima koji sa mnom tkaju dve godine svog života u taj projekat.


*Gluma podrazumeva i to da ste sa kolegama ponekad suviše bliski. Kako je bilo ljubiti Daninu Jeftić?

- Pristupili smo tome profesionalno i ona i ja. To je deo posla.


* Kako biste objasnili devojci, do koje ti je veoma stalo, da je poljubac samo deo posla?

- Nema šta da se objašnjava tu, ako to ne razume, svako objašnjenje je suvišno.


* Koliko vam se život promenio od kada ste postali poznati? Postoji li nešto što vam smeta?

- Dosad su me uglavnom bakice i devojčice prepoznavale zbog “Bele lađe” i “Stižu dolari”. Za ovih mesec i po dao sam ne znam ni sam koliko intervjua, svako veče sam spavao u drugom gradu i drugom krevetu zbog filmske turneje po Srbiji, a sada i po Crnoj Gori, tako nešto ipak nisam nikad doživeo. Još se nisam vratio u normalu, pa da mogu da kažem šta se sve promenilo oko mene, šta mi tačno smeta, a šta prija.

* Ko vam je najstroži kritičar?

- Odlično pitanje. Moguće da sam ja. Smatram da ne postoji nijedan krivac za neprijatnosti u mom životu osim mene. Čak i ako mi se dogodi uspeh, opet se trudim da sebe kritikujem da ne bi uživanje u njemu uzelo maha i dovelo do preopuštenosti i na kraju do lenjosti.

* Kako provodite slobodno vreme?

- Težim da se vratim sebi, fakultetu, da bar tri sata nedeljno mogu da posvetim čitanju nekog kvalitetnog štiva, da se ponovo posvetim treninzima. Volim da popunjavam svoje praznine u filmskom znanju, odem do kinoteke ili uzmem ciklus nekog reditelja na diskovima. Volim da, gledajući stare filmove, učim od Marlona Branda, Al Paćina ili Gregorija Peka.