LEGENDA panonske šansone Zvonko Bogdan, već po tradiciji, nastupiće 25. novembra u Sava centru, a koncert „Jesen stiže, dunjo moja“ biće prilika da predstavi pesme sa novog albuma „Vratiće se rode“, među kojima je i obrada „Ti se nećeš vratiti“, Momčila Bajagića i Saše Lošića komponovana za seriju „Vratiće se rode“. Bard tamburaškog evergrina, koji je u svojim pesmama proslavio vojvođanske salaše, poručuje da će ovo biti najbogatiji i „najdomaćinskiji“ koncert do sada, jer će pevati u pratnji Velikog tamburaškog orkestra Radio-televizije Vojvodine, sa čak 21 muzičarem.

- Tamburaška muzika je čuvar uspomena jednog prošlog vremena, a sam naziv koncerta poruka da ćemo te večeri pevati fine i romantične pesme koje sam sakupio u Panoniji - kaže za naš list Zvonko Bogdan. - Želeo sam da muzički dočaramo vreme od pre 50 godina. Repertoar uvek pravim na licu mesta, kada publika uđe u dvoranu. Ona bira šta ćemo pevati te večeri, u zavisnosti od raspoloženja. Nisam ni sanjao da ću svake godine nastupati u Sava centru i da će ljudi u tolikom broju dolaziti da slušaju nešto što je stavljeno u stranu.

PESMA U VINARIJI
* RAZMIŠLjATE li da ponovo zapevate u nekim intimnijim prostorima? - Ta vremena su prošla. Prvo za mene, jer nisam mlađi, već stariji, a drugo što takva publika više ne postoji, već dođe jednom godišnje na koncert. Zato smo odlučili da u vinariji i muzeju na Paliću, koji će nositi moje ime, organizujemo takve programe.

* Kako objašnjavate izuzetno interesovanje publike za vaše pesme?

- Nikako. Iskreno, meni je najteže bilo da se naviknem na to, jer sam dugo radio u malim lokalima. U beogradskom „Unionu“ pevao sam deset godina bez prestanka i to je bila najsvetlija tačka u mojoj karijeri. Nisam se nadao da ću iz jednog tako malog prostora doći u velike sale kao što je to dvorana Sava centra. Odrastao sam u kafanskoj atmosferi. Budući da je moj deda bio muzičar, shvatio sam da ne treba da se guram u tuđ prostor, već da čuvam milje naroda i okoline u kojoj sam odrastao.

* Koga biste od beogradskih prijatelja voleli da vidite na koncertu?

- Uvek se prijatno iznenadim kada nekog prepoznam u publici, a najlepše mi je ako je to kolega. To uvek dobro dođe, daje podstrek i profesionalnu obavezu da pazite šta radite. Ako se čovek bavi ovim čime se ja bavim mora biti strpljiv. Ljudi su rađe pribegavali komercijalnom delu programa, nego da se bave čuvanjem nečeg od zaborava.

* Da li su nastupi u „Unionu“, odnosno višegodišnja „kilometraža“, izgradili vaš glas?

- Hotel „Union“ je mesto gde sam sticao renome i koji mi je poslužio kao odlična praksa. Tamo nije bilo lumperajki, bakšiša, tuča, ni pijanki. U „Unionu“ sam stekao ogromnu rutinu i utemeljio pevački zanat, a muzički ukus sam stvarao sam. Ta rutina me drži i danas, volim da na koncertu u trenutku pronađem numeru koju možda nisam pevao 20 godina i izvedem je.

* „Hej, salaši, na severu Bačke“ je vaša prva pesma koju ste napisali i komponovali?

- Nisam sanjao da će ona biti veliki hit. Jedostavno, nastala je kao izliv mojih emocija, napisao sam je onako kako sam je doživeo i proživeo. Svaka moja pesma ima vlasnika, istinski je proživljena i vezana za određene ljude, vreme i događaje. Ne možete svirati i pevati ono što ne živite.