Farmerke na rentakar

GONjEN halucinogenim nemirom i vatrometom boja, uz lucidni, pomalo bizarni ekspresionizam, beogradski slikar Milan - Cile Marinković odmah po stupanju na domaću likovnu scenu odlučno je strgao vuneni džemper srpskog slikarstva, nepogrešivo pronalazeći u sivom socijalističkom okruženju makar i dekadentne naznake građanskog. Marinković i njegova generacija skuvali su tada "argo" supu, u kojoj su se krčkale keve, gajbice, pljuge, ribice, mačke, đuske, bionje i gluvarenja, koristeći kao osnovni začin - rokenrol energiju.
Cile se sa rokenrolom sreo šezdesetih prošlog veka, kada su se razmenjivali crni vinili koji su stizali iz inostranstva, jer u gradu nije bilo "pločarnica". Krale su se po zabavama i iznenada nestajale posle odlaska najboljeg druga. Baš kao i desetak pari farmerica u tadašnjem Beogradu...
- Kod moje keve, farmerke su uvek bile na konopcu jer sam ih pozajmljivao i iznajmljivao kao rentakar agencija - priča Marinković za "Novosti". - Rokenrol me je mnogo drmao. Grafički sam ga pisao po platnu. Na mnogim slikama iz ranog perioda bukvalno se oseća ta rokenrol energija. Kada pokrijete platno, energija i dalje pulsira. To su bila ludila koja nisam mogao da kontrolišem. Rokenrol faza nastavila se i u Parizu, gde sam prvih nekoliko godina promenio čak 30 ateljea. Stvarao sam direktno na Pigalu, gledajući kroz prozor život kako buja.

Za rani rokenrol pokret na Balkanu energiju ste prikupljali na jadranskoj obali tokom leta?
- Da, sećam se kad sam pobegao sa misicom Rovinja Gabrijelom Klaus, Nemicom iz Karlsrua, na Crveni otok. Postala je mis te večeri, a ja sam je oteo. Kasnije je ona meni pobegla, imala je neku svoju patuljastu feministkinju koja nas je proganjala. Probušio sam čamac reditelju Arseniju Jovanoviću u Baru, tragajući za njom. Zaustavljao sam cisterne na autoputu želeći da joj predam oproštajni buket cveća, pa sam tako hodajući stigao do Marine Abramović, koja je bila u Grožnjanu. Taj buket je na kraju ona dobila!

Jedna od vaših "prekretničkih" slika nestala je u urnebesnom rovinjskom kolopletu?
- Jeste, njen naziv je "Drogirana Mona Liza" i nigde nije kataloški obrađena. Nastala je kao posledica noćnih kupanja i gitare na obali gde se dočekivala zora. Ta Mona Liza je bila potpuno "razbijena", imala je kubističke elemente, ubacivao sam joj neke kocke u grudi, pravio "šejkizam". Poklonio sam je čoveku kojeg sam ustopirao na povratku iz Rovinja. U Rovinju, za razliku od Dubrovnika gde smo takođe odlazili, niko nije dirao hipike. U internacionalnom kampu na Škarabi, svirale su beogradske "Siluete". U to vreme pušila se "travica", "kokica" je bila skupa, mislim, nedostupna. U Poreču je pevao Kićo Slabinac, ali, ne slavonske popevke nego Elvisa. Ivica Percl je povukao nogu kad je rokenrol u pitanju.

Sparna čamotinja letnjeg Beograda, od koje ste bežali, prestajala bi povratkom s mora!
- Počelo je raslojavanje i krenule su besprekorne žurke kod Lazara Šećerovića. Kod Lazice su dolazile zanimljive ribice i dobre mačke, baletani, TV lica, stranci u Beogradu, mnogo glumaca, uključujući i mog drugara Baticu iz mjuzikla "Kosa". Sad smo bili posle 39 godina, ponovo tamo, sve bapci i dede. Imao sam dugu kovrdžavu kosu, bio do te mere hipik da sam zvonio nekakvim zvončićima, nosio fluoroscentne šarene košulje, koje sam posle viđao na crncima u Parizu. Dolazio sam na časove taksijem i bio jedini student Beograđanin na celoj Likovnoj. Slikari su bili isključivo u džemperima. Ili su glumili ili zaista nosili ono šta su imali. Ja sam imao komade garderobe koje niko drugi nije, jer je otac igrom slučaja, bio poštar u rejonu diplomatske kolonije na Dedinju. Dobijao je od stranaca ne samo časopise, nego i garderobu. Otac je pakleno skupljao kravate. Znao je da veže mašnu na desetak različitih čvorova.


PUTUJUĆA LUDNICA
VAŠ atelje u Dalmatinskoj ulici osamdestih godina bio je svojevrsni rok bekstejdž?
- Svake noći, kad diskoteke prestanu sa radom, dolazile su silne ekipe i svako je bio dobrodošao. Rok muzičari, Prele, Piko Stančić, Jura Stublić, Džoni Štulić, Bora, Bajaga... Pa, dramski pisac Aca Popović sa otkačenom svitom, malom putujućom ludnicom atraktivnih devojaka koja ga je u stopu pratila gde god bi krenuo.


NAVUČENI NA TERPENTIN
ZLOBNICI kažu da je na likovnu umetnost najviše uticaja imao, zapravo, terpentin?
- Mnogi su bili navučeni na terpentin. Modiljani, na primer, Tuluz-Lotrek. Sam akcioni postupak Džeksona Poloka na njegovom ranču nastaje na bazi udisanja terpentina, dok bi ulazio i izlazio iz platna koje je bilo položeno na zemlju. A, to je trajalo.

MASKE UMESTO LICA
U MUZEJU istorije Jugoslavije sutra će biti otvorena vaša izložba "Slike 1986-2006". Koja je njena koncepcija?
- Ima tu platna koja sam pravio u jednom pariskom zamku. Boravak u Njujorku takođe je dao fantastične slike za ovu izložbu, formata dva sa tri metra. Tu su i skice, pripreme za ubitačne slike gde dolazim do apstrakcije. Motivi su, kao i uvek, žene i prizori iz života ljudi koji često umesto lica imaju maske.