KONCERTOM pod nazivom **Moje pesme, moj život** na Kolarcu, bard naše muzike Predrag - Cune Gojković proslavio je 55 godina umetničkog rada i 71. rođendan. Ekipa **Novosti** jubilej mu je čestitala u garderobi posle koncerta, dok se zajedno sa Merimom NJegomir i Oliverom NJegom krepio iz srebrne pljoske.
Na primedbu da sala Kolarca nije slučajno izabrana za ovaj nastup, jer je upravo u njoj prvi put zapevao daleke 1939. godine, Cune nam kaže:
- U pitanju je bio vodvilj **Prelo na selu** koji je trebalo pevati osmoglasno. Imali su sedam devojčica, osmu nisu, pa su mene preobukli i zapevao sam. A već godinu dana kasnije, u novembru 1940. Radio Beograd direktno je prenosio sa Kolarčevog narodnog univerziteta, kada smo sestra i ja pevali u duetu. Imao sam tada devet godina.

**KAFA** OBELEŽILA KARIJERU
PRVI solistički koncert održali ste 1961. godine. Imali ste 11 turneja po SSSR, SAD, Australiji, Evropi, osvajali nagrade publike i stručnog žirija na skoro jugoslovenskim festivalima zabavne i narodne muzike. Osećate li umor posle 55 godina rada?
- Skoro da nisam u situaciji da verujem da je sve to prošlo. Ne samo što je prošlo brzo, nego se pitam kako sam psihički i fizički mogao da izdržim sva ta putovanja, susrete sa ljudima, ispunjavanje njihovih želja. Možda nećete verovati, ali mnogi su ozdravili od nekih bolesti posle moje pesme. Ta silna pisma koja sam dobijao, prepiska i prijateljevanje sa ljudima u rasejanju, sa svih pet kontinenata, čine me čovekom ove planete. Zato ne volim kada me neko ograniči da sam samo to i to. Večeras sam na koncertu otpevao samo pet ili šest narodnih pesama, a ostalo je bilo Cunetova ljubav. Znači romanse, starogradske pesme i zabavna muzika. Ja sam narodnu muziku svojevremeno propevao da je spasem, ako se spasti može. I danas to radim, ali imam utisak da sam Don Kihot, da se borim sa vetrenjačama.
Prošli album ste objavili za **Grand produkciju**, upravo da biste im pokazali kako se peva?
- Išao sam filozofijom - ako ih ne možeš pobediti, pridruži im se. Ipak, bili su u većini. Pobedili su me, ali ne znam za koliko. Znate, svemu dođe kraj i ničija nije gorela do zore. Raduje me što sam večeras na koncertu video mnogo mladih.
Postoji li pesma vaše karijere?
- U nekadašnjoj Jugoslaviji kada je autoput preko leta bio više nego zauzet, išlo se u tri trake, pa bi me neko ko vozi iza mene obično prepoznao. Kako me obilazi, vidim da ne može da mi se seti ni imena, ni prezimena, ni nadimka. Onda mahne, kaže: **Zdravo, kafu mi draga ispeci** i produži dalje. **Kafa** je ta koja je obeležila moju karijeru.

UVEK MALO DODAM
DA li vam se trenutno nešto dopada sa domaće ili svetske muzičke scene?
- Što se tiče naše scene, tu ne bih mogao ništa da izdvojim, ali od svetskih likova interesantan mi je Sting, koji se sada bavi etno-muzikom. Meni je, inače, zanimljiv čitav taj pokret da se etno-muzika približi, jer je džez sve u životu. Rok generacije umeju da kažu da je rok filozofija. Za mene je džez filozofija, jer sam ja ipak malo starija generacija od roka. Neko, na primer, voli da nosi braon i plavo, što, kažu, nije prikladno. U prirodi imate sve te boje. To su kombinacije, poput džeza. DŽez era je moj život. Uvek sam pevao sve. Melodija ide nekim svojim određenim ritmom, ali ja uvek nešto malo dodam. A to je džez. To je invencija.
Ujutru putujete u Ameriku. Znamo da ćete čuvati unučiće, ali, hoćete li i zapevati?
- Dokle god me noge drže, dok mogu da otvorim usta i pevam koliko mi srcu drago, ja ću to raditi. Održaću koncerte u Detroitu, Bostonu i Čikagu - reče nam Cune i ode u maglovitu beogradsku noć, da sa Merimom NJegomir, Oliverom NJegom, Nikolom Rackovim, Stanišom Stošićem i Milanom Babićem proslavi jubilej u restoranu **Tri šešira**.

ZNAM 4.000 PESAMA
- NA takmičenju **Ko zna više** 1971. pobedio sam interpretirajući više od 300 pesama. Sada ih znam najmanje 4.000, dok moje nazovi novokomponovane kolege ne znaju ni 10. Malo sam ljut na Šabana Šaulića, Miroslava Ilića i Marinka Rokvića što na svoje albume ne uvrste i poneku staru narodnu pesmu. I ja sam pevao hitove, ali baš kao i Lepa Lukić, nikad nisam zaboravio na izvornu pesmu.

AMERIKA JEDNE ZIME
- OD 1966. do 1969. sam živeo u Americi. Otišao sam tamo slučajno i zaljubio se u Ameriku. Sećam se, bila je zima, pred Božić, sve je izgledalo čarobno i glamurozno. LJudi su išli ulicama opušteno i javljali se jedni drugima iako se nisu poznavali. Bio sam toliko zadivljen da sam odmah pozvao suprugu sa dvoipogodišnjom ćerkom. Pristala je da dođe sa detetom i ubrzo ostala u drugom stanju. Onda smo čekali da se Katarina rodi. U Americi danas živi moja ćerka Nataša.