ALBUMI nekih muzičara, koji se, s pravom, mogu nazvati umetnicima, često skrivaju mnogo toga, što, možda, na prvo slušanje, ne primetimo, jer je život skriven u onim stihovima koji se, često, otpevaju najtiše, ali i najbolnije. Stihovima koji se izgovore onim najosetljivijim delom srca, iz kog glas prvo zatreperi, a onda mu se otme krik koji zapara to isto srce, emocijom koja može da bude samo istinita, nikako drugačija.

Zato su njihove pesme velike. Toni Cetinski je jedan od takvih umetnika. Njegov najnoviji album, „Kao u snu“, nosi taj život, odsanjan, ali još uvek nedosanjan, kroz šesnaest pesama koje, možda više nego sve ranije, otkrivaju ko je, zapravo, Cetinski.

Na naslov svake od njih dodali smo reči, na koje je on nadovezao svoje, pretvarajući ih u iskrenu i snažnu ispovest. Partituru svog života, svog autoportreta i svoje umetnosti.

Šta je u vašoj dosadašnjoj karijeri i životu bilo kao u snu?

Svih ovih, skoro trideset godina karijere, proteklo je, gotovo, kao u snu. Kada vas, sve vreme, putem prate ljubav, poštovanje i bezrezervna podrška najvernije publike, ali i najbližih, nemoguće je ne biti zahvalan na svemu tome. Rasprodate arene i dvorane širom regiona, fascinantni tiraži albuma, brojne nagrade i saradnje sa najuspešnijim i najvećim autorima, ali i muzičarima, rezultiraju, ukratko, životom kao u snu.

Koje snove još uvek niste ostvarili, a koji ostvaren san vam je najznačajniji?

Da mi se ništa više u karijeri ne dogodi, slobodno mogu reći da sam ostvario sve ono o čemu sam sanjao, pa i više od toga. Teško je izdvojiti „jedan san“, jer od nastupa na „Eurosongu“, preko brojnih nagrada, deljenja pozornica sa muzičkim velikanima - Hoseom Karerasom, Majklom Boltonom, Monserat Kabalje, Plasidom Domingom, imati čast deliti pozornicu i udisati vazduh u vreme delovanja i života Olivera Dragojevića i mog brata, nikad prežaljenog, Tošeta Proeskog, sve su to posebni trenuci koje ću pamtiti do kraja života. Reč je o takvim imenima da se čovek „smrzne“. Bila je velika čast raditi sa svakim od njih, jer tako, ujedno, naučiš i vidiš male tajne velikih majstora muzičke kuhinje. Istovremeno, svi su prizemni i jednostavni ljudi koji su, u svakom trenutku, pružali ruku manjima od sebe.

Šta još uvek čekate u životu i karijeri? Čemu, u tom smislu, težite i koliko dugo ste spremni da čekate?

Kao što sam već rekao, doživeo sam i više nego što sam očekivao i da mi se ništa više ne dogodi, bio bih zadovoljan. Svaki čovek teži za nekim svojim unutarnjim, ali i spoljašnjim mirom, pa tako i ja. Kada imate svoj mir, onda imate sve u životu. Što se tiče čekanja, strpljenje je najvažnije, kako na poslovnom, tako i na privatnom planu. Ako ste strpljivi i sledite svoj put, nagrada svakako dolazi. To je jednostavno tako, a ja imam strpljenja.


Verujete li u čuda i koje vas je obeležilo i kao čoveka i kao umetnika?

U čuda treba svako od nas da veruje, negde u sebi. Čuda se događaju kada se najmanje nadamo. Nekada su nam upravo ona dodatni vetar u leđa, da budemo još bolji i uporniji u onome što radimo i volimo. Svaka godina moje muzičke karijere, pesma, album, koncert, saradnja sa svakim od autora, ali i kolega, čudo je samo za sebe. Mislim da me je obeležilo to što sam ostao čvrsto na zemlji, svoj i dosledan sebi. Uz, naravno, savete mojih najbližih koji su uvek uz mene, na čemu sam im posebno zahvalan. To je ljubav koja nema cenu.

Čija vas je laž najviše povredila i šta vam je to iskustvo donelo?

Nažalost, svi smo nekada u životu na svojoj koži osetili laž, pa tako i ja. Svaka, pa i ona najmanja, ostavi svoj trag i boli na svoj način. Nakon svakog takvog iskustva, trudiš se da izvučeš pouku, ali i da budeš bolji čovek prema drugima. Jer, na kraju, kada podvučeš crtu, najbitnije je da si čovek.

Kome ste u životu rekli ja ne znam nikog boljeg od tebe?

Svoj poslednji singl, istoimenog naziva, autora, prijatelja i, pre svega, brata Miroslava Rusa, posvetio sam, od početka do kraja, svojoj voljenoj Dubravki. Samim tim, rekao sam joj sve što mislim. Stojim iza svake napisane reči u toj pesmi i smatram da bi svaki muškarac trebao, ponekad, da izgovori baš te stihove. Rus je, s druge strane, na najbolji način pogodio u srž prave i istinske ljubavi. Ova pesma je pravo čudo.

Ako sebe sagledate kao svog blizanca kakav je to čovek, karakterno, emotivno, na sve načine, a da oslikava, pre svega, vaš unutrašnji portret?

Portret bi bio oslikan emotivnim, iskrenim, ali, ponekad, i naivnim „bojama“. Pokušaću da se izrazim iz slikarske prespektive. Autoportret je možda i najteža tehnika slikanja, jer svi znamo da umetnici u sebi imaju jednu crtu subjektivnosti. Ne znam da li bi se moj „blizanac“ složio sa mnom, ali da sam slikar, svakako bih takvu sliku napravio. Da se mogu vratiti unazad, prema nekim ljudima bih, definitivno, sa današnjeg gledišta, drugačije postupio.

Šta vam danas donosi pogled u ogledalo? Kakvog „bliznaca“ vidite i jeste li zadovoljni tim odrazom?

Definitivno. Pogled u ogledalo otkriva mi lepšeg, zadovoljnijeg, srećnijeg, smirenijeg, strpljivijeg, pametnijeg i opuštenijeg Tonija. Jednog drugačijeg mene, sa kojom godinom, borom i sedom više.

Može li da preživi ljubav u kamenu i na koji način?

Ljubav je večna. Može preživeti, ali ne zaboravite da i kamen, u jednom trenutku, može da pukne. Život nam daje različite testove, svakog dana, a na nama je kako ćemo ih, svako na svoj način, rešiti.

Kada je vaše srce bilo kamen, a kakva ljubav je zarobljena u njemu?

Iskreno mislim, a to je i mišljenje svih oko mene, da moje srce nikada nije bilo kamen. U njemu je uvek živela ljubav, čiji put pratim i dalje.

Kada reči laku noć znače rastanak i šta ostaje posle toga?

Reči „laku noć“ ne moraju nužno, u svakom trenutku, da znače rastanak ili kraj. Ako se dogodi situacija kada upravo to znače, verujem i smatram da je najbolje da čovek iz toga ponese ono najlepše. Nakon svega, uvek ostaju uspomene, sećanja. Na nama je da ih učinimo lepšim koliko god je to moguće.


U čemu ste najviše ludak, a da li bez toga ne biste bili to što jeste?

Ludak sam što sve ove godine radim ovo što radim. Ovaj posao nije posao, već moj poziv koji živim. Zapravo, bio bih ludak da ga ne volim. Bez njega, ne bih bio to što jesam. On me, na neki način, definiše i određuje. Istovremeno, skromno mislim da sam, tokom svih ovih godina, bio i ostao svoj, a publika me je takvog zavolela, bez ulepšavanja. I to smatram svojim najvećim uspehom u ovom ludilu.

Kada se desio vaš najteži, najglasniji krik u životu i u čemu vas je možda promenio?

Svaki loš životni trenutak, da ne kažem tragični, je, na neki način, krik. To su uvek krikovi koji menjaju nas, naš mikrosvet, ali i sve oko nas. Bitno je iz svakog tog trenutka izvući pouku, naučiti nešto, ali istovremeno i ustati, ispraviti se i nastaviti koračati dalje.

U čemu ste mesečar i zašto, a od kakvih noći ste se umorili?

Definitivno sam mesečar kada je u pitanju muzika. Uvek težim novom, boljem. Smatram da svakim danom, svakom pesmom, koncertom, naučimo nešto novo. Moj muzički snovi nemaju kraj, ali se trudim, koliko mogu, da ih pretvaram u javu. Istovremeno, možda sam se lagano umorio od svih ovih koncertnih noći. Svako od nas, ipak, hteo to da prizna ili ne, oseti zub vremena. Tako je došlo vreme da i ja, ali i svi oko mene, lagano pripazimo na tempo.

GENERAL SA JEDNIM ČINOM U čemu ste general bez činova, a koji „čin“ vam je najznačajniji u životu? Čin ljubavi, za mene je najznačajniji u životu. Ljubav nas pokreće, bez obzira na to kakva ona bila. Ljubav je ljubav. Čista. Iskrena. Teško da sam ja general, sa činovima ili bez njih. Mislim da sam general u ljubavi, prema svojim roditeljima, deci i supruzi Dubravki, bratu, ali i prijateljima.

Koje zablude su vam bile najteže, i jeste li ih imali u pogledu samog sebe?

Teško mi je da kažem da li jesam ili nisam, ponekad, bio u zabludi. Oduvek sam znao šta želim da budem i čime želim da se bavim. Naravno da svako od nas, u nekom životnom trenutku, preispituje napravljeno i pita se da li je mogao i trebao bolje. Istovremeno, mislim da treba biti iskren prema sebi i svima oko sebe. Svoje privatne i poslovne snove sam ostvario. Zablude, ako ih je bilo, sastavni su deo života svakog od nas. Važno je na vreme shvatiti ako slučajno nisi u pravu, okrenuti novi list i krenuti pravim smerom.

Kakva je vaša tuga? Koliko duboka, koliko tamna, koliko teška i koliko sastavni deo vas?

Tuga je, nažalost, sastavni deo, kako mog, tako i života svih nas. Tuga je proces koji svako od nas treba da prevaziđe na neki svoj način. Koliko je moja tuga dublja, tamnija ili teža od tuge nekog drugog, teško mi je da sudim. Tuga i sreća su sastavni deo života, i tako ih treba prihvatiti.

Koje vaše tuge nikada neće proći?

Sve tuge, pre ili kasnije prođu, pa tako i moje. Za sve je potrebno vreme. Nekome duže, nekome kraće. Ali iz svake tuge treba izvući ono pozitivno. Shvatiti i prihvatiti sve što se dogodilo i krenuti dalje. To znači da ste odtugovali.

Sa kim i u čemu nemate sreće a šta, s druge strane, predstavlja vašu sreću?

Teško mi je da kažem da u nečemu nemam sreće. Kad pogledam svoj život, sve se odvija na najlepši mogući način. Bilo je uspona i padova. S druge strane, moja najveća sreća svakako su moj poziv, vojska obožavatelja svih generacija, nasmejana lica u publici, za vreme i posle koncerta. Sreću, i to onu najveću, predstavljaju moja porodica i supruga Dubravka. Oni me podržavaju, ali i trpe na mom životnom putu.