I OVE jeseni, 25. oktobra, Ana Bekuta će, u Sava Centru, svojoj publici pokloniti noć prelepih pesama, koje već decenijama, njenu karijeru čine jednom od najkvalitetnijih na domaćoj muzičkoj sceni. Mnoge od tih pesama su već postale „evergreen“, čija emocija nikada neće izbledeti, baš kao ni sjaj njene brojanice života, za koju kaže da sija i u mraku, jer je satkana od ljubavi, muzike i radosti.

I to, negde, jeste odraz Anine muzike, ličnosti, života, osmeha, glasa, ali i realnosti. Kod nje nema mistifikacije, praznih priča, senzacija, ni onih nebrojenih manipulacija, kojima se veštački gradi ili održava karijera, jer mnogima ne pomaže ni crven konac. Ana Bekuta je ime.

Put koji vredi. Muzika koja traje. Dovoljno je. Za sreću, zadovoljstvo, pun Sava Centar, ali i za ono što ostaje posle njega. Miran san i svest da si svoj na svome. Godinama.

* Koncerti u „Sava Centru” su već postali tradicionalni. Šta je u vašem životu, takođe, tradicionalno, u smislu vrednosti koje negujete i koje vas, kao osobu, čine doslednom, a vašu karijeru stabilnom i dugotrajnom?

Tradicionalno brižljivo pripremam svoje nastupe, baš kao što pažljivo biram kompozicije koje ću snimiti. Korektna sam prema kolegama i saradnicima, lojalna prema prijateljima, čvrsto stojim uz svoje bližnje i držim se roditeljskog zaveta da se u zlu ne snishodim, a u dobru ne uzoholim. Cenim sebe i cenim druge.

* Skoro četrdeset godina se profesionalno bavite muzikom i vaš put je, nesumnjivo, put uspeha. Šta je na njemu bilo najznačajnije, što vas je dovelo do statusa jedne od najboljih i najpopularnijih pevačica u regionu? Čega se nikada niste odrekli?

Najznačajnija je bila moja istrajnost. Znala sam šta želim i hrabro sam išla u susret različitim etapama u karijeri. Bila sam svesna da samo napornim radom i zdravom probirljivošću mogu da ostvarim svoje snove. Nikada se nisam odrekla sebe - onakve kakva sam bila i ostala.

* Koliko puta ste se, i na koji način, opekli o pomenutu popularnost, a kada je prihvatili kao neminovnost?

Popularnost mi ne smeta. Ne možete se opredeliti za javni poziv i priželjkivati anonimnost. Uzvratim osmeh, popričam sa ljubaznim ljudima i kad mi nije do priče, jer su oni to zaslužili. Sve je to sastavni deo posla koji sam izabrala.

* Oduvek negujete svoj stil i dobru narodnu muziku i ne prilagođavate se aktuelnim trendovima. Da li time nešto gubite ili potvrđujete da je, pre svega, kvalitet kategorija od koje nikada nećete odustati?

To što volim ja, voli i moja publika, što je divna okolnost. Ljudi od mene očekuju i dobijaju doslednost. Nemam ništa protiv trendova, ali mi je bliža misao da je moda prolazna, a stil večan.

* Koji neuspesi su vam najteže pali, a šta ste iz njih naučili?

Najteže je bilo u zrelim godinama početi od nule. Ostaviti sve i poći u neizvesnost. Međutim, to nije samo negativno iskustvo, ima u tome i nečeg uzvišenog. Naime, neprocenjiv je osećaj kada se osetite slobodno, kao ptica, i uvidite da ste sposobni za regeneraciju i da možete, oslanjajući se samo na sebe, ponovo steći sve.

* Kada je i zbog čega muzika, možda, utihnula u vama?

Bilo je to kada su u večnost odlazili moji bližnji, pre svih, moj otac. Zanemela sam i kad su na Srbiju padale bombe i kad su naši sunarodnici, bez igde ičega, napuštali svoje domove.

* Posle čega u životu ste rekli: „Opet imam razloga da živim“?

Nijednog trenutka nisam pomislila da nemam razloga da živim. Zahvalna sam na svakom danu, čak i kad je tmuran i olujan.

* Od kakvih niti je satkana vaša lična „Brojanica“ života?

Imam divnu porodicu, voljena sam i volim. Odabrala sam posao za koji sam rođena i u kome uživam, ljudi poštuju to što radim. I kada sam sama, nikada nisam usamljena, umem da se radujem životu. Mnogo sam putovala, videla, naučila. Kad se probudim, ta brojanica sija i u mraku.

* Šta, u vašem životu, simbolizuje “Crven konac”?

Crvena je boja radosti, strasti, ljubavi, optimizma, a konac je spona koja podseća na ruku u ruci.

* Da li ste nekada bili „Ničija“ i zbog čega?

Veći deo života provela sam bez takozvane druge polovine. Teško je to objasniti. Možda sam bila odveć gorda, katkad čak i sebična, u prevelikoj želji da ne ugrozim svoju samostalnost. Ili je, ipak, sudbina umešala prste. Živela sam s tim, nadajući se da ću se s njom (sudbinom), ipak, sresti. I stigla je.

* Koje „Zlatiborske“ ili neke druge zore, nikada nećete zaboraviti i zašto?

To je pitanje za tekstopisca. Što se mene tiče, najlepše su mi zore sa mojim Milutinom, gde god zanoćili.

IME SREĆE Kako glasi vaše „Ime sreće“?
* Moja sreća ima više divnih imena.
Ovog puta izdvojiću jedno - Muzika.

* Kada vam je, u životu, nedostajao samo „Metar“ hrabrosti, a šta vam je pomoglo da taj korak, ipak, napravite?

Ničega nisam ostala željna. Za sebe ne mogu da kažem da sam ludo hrabra, ali nisam ni ziheraš. Mera je ono što me krasi, a ne sputava.

* U čemu još uvek grešite, što, možda, povremeno, poremeti tu meru?

Ne štedim se.

* Čini se da ste, u ovim godinama, postigli mir i harmoniju, pre svega u pogledu same sebe, a onda i karijere? Zračite blagošću i optimizmom. Da li je to jedan od najvažnijih uspeha?

Nema važnijeg. Blažen je miran san i svest da si svoj na svome.

* Kada vratite film, jesu li sreća i zadovoljstvo, suštinski, obeležili vaš život i muzički put?

Ne mogu da se požalim, ali nije baš svaka deonica bila posuta ružama, baš kao i kod većine ljudi. Najvažnije je živeti u sadašnjosti, a ne od uspomena. Zadovoljna sam i ispunjena. Put je častan, a rezultat opipljiv.

* Šta publika može očekivati na ovogodišnjem koncertu u Sava Centru?

Moja draga publika može očekivati sve ono zbog čega me voli. Pevaćemo zajedno sve moje hitove, radovati se, slaviti život i lepotu. Najkraće rečeno - uživati do zore (beogradske).