IAKO ima samo 24 godine, Tamara Aleksić kaže da ju je gluma dosta promenila. Za nju ne postoji nijedna profesija koja te toliko tera da radiš na sebi, posmatraš ljude i razumeš ih, ideš dalje i učiš još više. I upravo je to, ističe, lepota života - tu su uvek izazovi, večito si dete, a odrastaš i saznaješ nešto novo.

Tamara je privukla veliku pažnju javnosti nakon premijere filma Santa Maria della Salute, u kom igra čuvenu Lenku Dunđerski, od koje je, kaže, mnogo naučila. A koliko je uspešno dočarala lik najvoljenije žene poznatog pesnika Laze Kostića, videćemo i u istoimenoj seriji koja je počela da se emituje prošle subote na RTS 1.

* Kada je pravio glumačku podelu, Šotra je rekao da za njega nije bilo dileme da ćete vi igrati Lenku, i da nije presudila samo lepota već i neka anđeoska čednost i nevinost koju nosite u sebi...

- Naježila sam se, za početak. Šotra mnogo voli svoje glumce i to je kod njega čudesno. On u svojoj sobi, što možete da pročitate i u njegovoj knjizi, ima fotografije svih glumaca s kojima je radio - to su njegovi ljudi. A kad čujem da je ovo rekao, mogu samo da pocrvenim. On mi je dao mnogo glumačkih saveta, ali i onih koje sam primenila na život, bukvalno mi je otvorio oči i naučio me kako da posmatram svet oko sebe. Tako da je Šotra kao neki deka u mom životu. Mislim da mu je čak jednom, dok smo snimali, izletelo, nazvao me je unučicom... Ali ne znam da li smem to da spomenem jer je on mlad u srcu, nadam se da mi neće zameriti.

* Lenka je bila Lazina velika ljubav i inspiracija, čime je vas opčinila?

- Hrabrošću i odlučnošću. Takav treba da budeš u životu, da se boriš za ono što voliš i onog koga voliš. Ona je te hrabrosti imala mnogo više od svih ljudi koje sam susretala u životu. Osvojila me je i blagim manguplukom, jer pored svih darova koje je posedovala, imala je u sebi i nešto izrazito vrcavo. Bila je "klikeraš", veoma inteligentna i obrazovana, umela je da se snađe u svakoj situaciji. Za mene je, inače, mangupluk veliki kompliment, jer ja sam ipak dete sa Zvezdare.

Sa Vojinom Ćetkovićem

* Koliko ste joj slični, a koliko se razlikujete?

- Ne mogu konkretno da odvojim šta je moje, a šta njeno. Prepoznala sam i sebe u nekim trenucima, ali ne bih umela da ih izdvojim. Mislim da će to ostati samo moja i Lenkina tajna.

* Šta je u vama probudila jedna od najlepših ljubavnih priča sa ovih prostora?

- Nadu. Stvari se kroz vreme nešto i ne menjaju, da budemo iskreni. Mislim da imamo potrebu da pamtimo ono što je lepo, a da se u datom trenutku fokusiramo isključivo na ružne stvari. Intelekt dokazujemo tako što preterano kritički tražimo samo mane. Nismo iskreni prema drugima, a ni prema sebi. Ali toga je bilo i ranije, i to nije boljka samo ovog vremena, nego je sada samo sve transparentnije. Ako se ovakve stvari ne menjaju kroz vreme, onda se ovako velike ljubavi dešavaju i danas. Tako mi Lenkina i Lazina priča daje veru da ima još srećnih početaka.

* Da li nam možda danas nedostaje te Lenkine hrabrosti?

- Mislim da se ljubav teško prepoznaje, isključivo iz straha. Jer, kada se nekom daš i tebi se neko da, kada mu se otvoriš, postaješ ranjiv. Stoga se i plašimo da ne budemo povređeni i ne usuđujemo se da se prepustimo. A uvek postoji i onaj faktor - šta će ljudi sa strane da misle o tome. I Lenka je i te kako osećala strah, kao i Laza, što se vidi i kroz pesmu, film, seriju... Plašili su se da ne povrede sebe i to biće pokraj sebe. To je tužno, a u isto vreme i mnogo lepo. To davanje kod njih dvoje je bilo obostrano. Nije samo Laza učio Lenku, učio je i on od nje. Zato je njihovo partnerstvo bilo pravo - svako je imao nešto u sebi čime je inspirisao ovog drugog da odrasta i da se razvija.

* A šta ste vi naučili od Vojina Ćetkovića, koji igra Lazu, kako je bilo sarađivati s njim?

- Reči koje me asociraju na njega su čestitost, dobrota, razumevanje. On je neverovatan partner, veliki drug, božanstven glumac. Zaista mi je dosta pomagao i beskrajno sam mu zahvalna. Kad god bi mi postavio neko pitanje, otvorio bi mi i neki novi pogled na Lenku i na njihov odnos. Vojin je divan čovek i laf. Pored njega sam se osećala beskrajno zaštićeno.

* I u "Šeširu profesora Koste Vujića" ste bili muza jednog pesnika. Imponuju li vam takve uloge? Šta to reditelji prepoznaju u vama?

- Ne znam da li oni nešto prepoznaju u meni ili ja treba da prepoznam pesnike u životu i da budem okružena njima. Naravno da mi to imponuje, jer je lepo kad si nekom muza. Po teoriji Ivana Iljina, ruskog filozofa i pisca, žena može da bude dete, cvet ili anđeo, a anđeo je kombinacija prva dva. On dodaje i da je žena ta koja inspiriše, ali i da treba da bude inspirisana. Što znači da ona ne radi sve sama nego da treba da postoji uzajamno davanje.

Serije iz epohe nas i pričom, scenografijom i kostimima vraćaju u davnu prošlost... Da li je zbog toga rad na njima i poseban izazov?

- Jeste, zato što ja ne mogu da znam kako je bilo živeti u tom vremenu. Onda vam je izazov upravo to da sve prikažete što verodostojnije, da bude iskreno, prirodno u skladu sa tim vremenom i kodeksom ponašanja.

Šta biste iz tog vremena prebacili u ovo?

- Iz svakog vremena bih nešto prebacila u ovo, ali kad sve saberem, ipak, ne bih mnogo menjala. Sasvim mi je dobro ovde gde sam. Rado bih proputovala kroz vreme da vidim kako je to uživo izgledalo. Malo mi je i žao što se neću susresti sa stvarima koje će nastati kad mene ne bude bilo, jer me jako zanima šta će onda se desi.


EVO ME SAD...

DA li je neko pokušao da vas ubedi da odustanete od glume?

- Mnogi koji se bave ovim ili sličnim poslom i znaju kako to izgleda. Bili su to i Mika Aleksić, Vesna Trivalić i Ivan Bosiljčić... Nikad nisu, zapravo, pokušavali da me odgovore, već da mi objasne šta sve podrazumeva ovaj posao i koliko je težak. Ali sve sam to negde u teoriji već znala i bila sam spremna da se suočim s tim... I, evo me sad!