PREKRATKA je ova stranica da bi se nabrojale sve njegove uloge, ali još je kraća za „podvig“ sumiranja koliko je Predrag Ejdus (67) dao našem pozorištu, filmu i televiziji.

Iako ga u karijeri dugoj četiri i po decenije nisu zaobišla prestižna priznanja, aplauz publike uvek se glasnije čuo. Da pomogne struci, uspevao je i kao predsednik Udruženja dramskih umetnika, direktor Drame i upravnik Narodnog pozorišta, a mnogi mladi glumci bili su njegovi studenti na Akademiji umetnosti. Iza briljantne karijere, koju i s dvogodišnjim statusom penzionera nastavlja da nadograđuje, izostala je još jedino želja za Holivudom. Ta „svetla“ su bila daleka njegovom srcu:

- Oduvek sam bio fasciniran pozorištem i ono je ostalo moja osnovna vokacija. Zato nikad nisam poželeo niti sam imao potrebu da idem „tamo negde“.

Koliko je, međutim, Holivud daleko glumcima iz jednog provincijskog pozorišta u Srbiji, videćemo u seriji koja je nedavno snimljena, a u kojoj Ejdus igra Ferenca. On je u ovom teatru čovek za sve, razume se u razne zanate, zaljubljenik je u pozorište i spona između glumaca i upravnika.

- Nekada su takvi ljudi bili važni, jer se govorilo da ako oni ne prate tok glavne probe, predstava neće uspeti - kaže Ejdus, uz koga igraju i Petar Božović, Boris Komnenić, Danica Maksimović...

Sitkom - u žanru tragikomedije - nazvan je „Daleko je Holivud“, a glumac nam otkriva šta se krije iza tog naslova:

- Radnja se dešava u pozorištu koje okuplja nekoliko generacija glumaca, koji nisu amateri prevučeni u profesionalce i koji izgaraju u cilju da njihov hram opstane. Pod palicom upravnika koji nije čovek od struke, nego se tu zadesio po političkoj odluci, pokušavaju da se izbore s nedaćama koje prate kulturu.

* I maštaju o Holivudu?

- Oni čak ne mogu da razmišljaju ni o nekom malo većem gradu, a kamoli o Holivudu, ali zdušno brane profesiju. Sanjaju o velikim uspesima, dok brinu o neslavnoj egzistenciji. Direktor se ne razume u pozorište, ali mu je stalo do njega, jer mu je to neka vrsta sinekure, potreba da sebi i protivnicima dokaže da je poseban i da u teškoj situaciji može da ujedini ansambl. U tome je često tragikomičan.

STVARALAČKA LABORATORIJA

JEDAN od scenarista serije „Daleko je Holivud“ je Miljan Davidović, glumac Narodnog pozorišta u Kikindi, kome je Ejdus predavao. Profesoru se svideo tekst, želeo je da pomogne bivšem studentu i dopalo mu se što je u pitanju drugačija produkcija, a on voli umetničke „provokacije“:

- Miljan i Nenad Gvozdenović su napisali scenario, Miloš Petričić i Ivica Vidaković preuzeli režiju, nabavili sve što je potrebno za snimanje u Kikindi, ali zbog nedostatka novca, mi glumci smo pristali da igramo bez honorara. Dogovor je da se proizvod ponudi tržištu, a ja verujem da će biti veoma kvalitetan, pa da posle prodaje svako dobije ugovorenu svotu. Ovo je nešto novo, a kako nam stalno govore da je vreme za inicijative, hajde da vidimo kakve će rezultate dati ta stvaralačka laboratorija.

* Sitkom preslikava našu realnost?

- Na neki način, da. Naročito je to izvesno kad govorimo o stanju u kulturi, krizi koja ju je zadesila u nedostatku novca, brige i u ignorisanju problema. To je dugogodišnja zapuštenost, kao što je i pozorište iz serije zapušteno. Od njega su svi digli ruke, sem retkih zaljubljenika koji u svom izolacionizmu nisu svesni do koje mere društvo za njih nije zainteresovano. Malo sa setom gledam na vreme mediokriteta, jer su ti ljudi nešto i znali i hteli. Sada imamo negativnu selekciju i veliko je pitanje ko je ta društvena grupa koja ume, treba i može da rukovodi ozbiljnim kulturnim institucijama. Kada biste poredili imena koja su pedesetih i šezdesetih vodila kulturu i ona koja je sada vode, iznenadili biste se da su to nekad bile najznačajnije ličnosti naše umetnosti, a danas potpuni anonimusi.

* S druge strane, i dalje postoji publika željna dobre predstave, serije, filma. Kako je sačuvati?

- Činjenica je da je sa ekonomskom krizom došlo do pada broja ljudi koji sebi mogu da priušte odlazak u pozorište. U Beogradu se licitira s brojkom od maksimalno 10 posto stanovnika, ali taj svet koji dolazi još cirkuliše, obaveštava se između sebe, neguje i njen kvalitet zato opstaje. To znači da postoji nukleus publike koji se nije promenio i ume da prepozna šta je dobro. Recimo, nedavno gostovanje u Rumi s „Mletačkim trgovcem“, kojeg igramo 12 godina, odigralo se pred dupke punom salom. Gledaoci dolaze zbog imena Šekspira, JDP, reditelja Egona Savina i niza poznatih glumaca. Uostalom, ljudi uvek pitaju: „A ko igra?“, jer im je važno da prepoznaju ime i prezime.

* Kako sačuvati entuzijazam glumaca, pogotovo mladih?

- Svi gledaju da uđu u ansambl, što uopšte nije lako jer su kod nas uzusi pozorišta zastareli, dok u svetu ne postoji ono „od kolevke pa do groba“ ili „radio, ne radio, svira mi radio“. Svud je privilegija baviti se umetnošću i zato je stalno potreban rezultat. Uvek sam govorio studentima da je gluma ozbiljan posao i da se ispišu ako su ovde došli da postanu bogati i slavni. Poriv da se baviš time je druge prirode, pa ako usput uspeš da postaneš i to, onda ti se još i posrećilo.