KNjIGA je bila i ostala želja mog detinjstva. I to neispunjena želja. Dečak u trećem razredu gimnazije, patio sam od prave žeđi za knjigom. A, knjiga u našem tadašnjem životu, mom i mojih drugova, bila je retka i skupa. Gotovo nedostižna stvar. U tadašnjem Sarajevu, u kom sam učio, postojale su tri ili četiri knjižare. Najbolja, svojina nekog doseljenika, bila je jedina koja je, pored nešto naših, imala i dosta stranih knjiga. Svaki od tih naslova izazivao je na svoj način moju maštu da radi i da nagađa, šta bi moglo iza njega da se krije. I tako me nagonio da posle uzaludnog nagađanja najposle sam izmišljam sadržinu tih nepristupnih knjiga. Ja sam to činio i tako, na neki način, sam sebi stvarao romane i pripovetke.“

Ovako je nobelovac Ivo Andrić opisao početke ljubavi prema književnosti u originalnom audio-zapisu nastalom davne 1957. Zahvaljujući tonskom arhivu Radio Beograda, reči su oživele pola veka kasnije u priči „Kako sam ulazio u svet knjige“ animiranog serijala „Radiovizija“. Ona je, uz 1. epizodu „Gvozdeni puk“, o hrabrom i emotivnom svedočanstvu istaknutog borca u Prvom svetskom ratu Radoslava Vesnića, premijerno prikazana povodom nedavne proslave 90 godina Radio Beograda. Obe epizode, kao uvertira u serijal od 24 nastavka, biće emitovane uskoro na RTS 1.

O istorijskim, političkim i kulturnim promenama u Srbiji čućemo iz ispovesti Crnjanskog, Branka Ćopića, Radivoja Kašanina, Meše Selimovića, Ljubice Cuce Sokić, Desanke Maksimović, Veljka Kovačevića, Danila Kiša i Ksenije Atanasijević. Neprocenjivo blago, decenijama skriveno u podrumima Hilandarske 2, otkrio je reditelj Gregor Zupanc. Dok je pre nekoliko godina je radio u studiju 10 Radio Beograda, uživajući u nikad emitovanom čarobnom snimku nepoznate ruske pevačice, Zupanc je shvatio da se nalazi u muzeju nepravedno zaboravljene srpske prošlosti. U njenom oživljavanju pomogao mu je cenjeni crtač i animator Aleksa Gajić, koji je njegovoj ideji podario vizuelni identitet.

- Od začetka „Radiovizije“ jedino oko čega se nisam dvoumio bio je kriterijum kojim ćemo se voditi u odabiru priča. Od naših najvećih umova želeo sam da čujem fantastičnu, univerzalnu i vanvremensku poruku, koja u prvi plan ističe njihov humanizam, a gledaoce motiviše da se posle odgledane emisije osećaju bolje i pametnije. Serijalom želim da poručim da se obrazovanjem i kulturom leče bukvalno svi problemi društva. Zamislite genijalnog matematičara Kašanina kako u intervjuu iz 1964. nadahnuto brani tezu da je: „Bolje biti rob nego robot“ - otkriva Zupanc insert iz jedne od epizode.

Gregor i Aleksa godinama pokušavaju da udruže umetničke snage, ali tek je „Radiovizija“ našla finansijsku potporu uz podršku Ministarstva kulture i informisanja. Ekranizujući najpre epizodu o Andriću, postavili su koncept, pa je priča o Vesniću nastala glatko.

- Na epizodi od četiri minuta, izuzmemo li špice koje su već gotove, radi se dve nedelje. Animirani deo ne odstupa mnogo od dokumentaristike, fotografija na kojima smo bazirali crteže. Junaci, kostimi i arhitektura moraju da pripadaju tom vremenu. Nastojali smo da animacija ne bude previše raskošna, kako ne bi „pojela“ audio-zapis. Posle odgledane prve epizode, svima nam je najzanimljivije bilo to što smo prvi put čuli Andrićev glas. To je, zapravo, glavna vrednost serije - ističe Gajić.

Finansije su u Srbiji uvek problem, pa se i autori „Radiovizije“ nadaju da će serija umesto do Nove godine, kako je bilo planirano, biti završena u prvoj polovini 2015.

- Najprecenjenija vrednost danas jeste novac. Dominacija te ideje je upropastila kulturu siromašnih zemalja. Ne verujem da je bilo šta preskupo ako postoji šansa i ideja koja može da proizvede smisao. „Radioviziju“ vidim kao svojevrsnu radio-arheologiju, a pronađene snimke kao muzejske artefakte kojima je vrednost neprikosnovena. Kada je reč o novoj formi koju donosi naša serija, revolucija je ambiciozna reč koju retko stavljam u usta. Od nje su veće i značajnije reči ljudi izabranih za prvu sezonu. Baš zato Aleksa svaki kadar crta organskim, a ne kompjuterskim olovkama. Prema „Radioviziji“ osećam veliku i prijatnu odgovornost, jer pravimo slike na osnovu mudrih misli naših junaka, a da pritom nijedan od njih nije među živima - poručuje Zupanc.

Istih onih junaka čijim se imenima busamo, a čijeg se lika sve slabije sećamo. I sada kada se ukazala prilika da makar njihovim glasom sačuvamo srpsko slavno juče, novac je taj koji će odrediti da li ćemo ispovestima ovih lučonoša obasjati naše sutra. Ili ćemo ga kao Andrić svoje knjige, u treperavam izlogu nedodirljivih strasti, samo snivati - nedostižno i daleko. I zamišljati kakvo je ono moglo da bude.

IZAZOV NETAKNUTE PROŠLOSTI

Budući da je srpska srednjovekovna istorija u sedmoj umetnosti neistražena poput netaknute prirode, autori vide izazov u tome da je jednog dana zabeleže na filmskoj traci.

- Oduvek me je fascinirala srpska narodna pesma „Banović Strahinja“, koju doživljavam kao jednu od najprogresivnijih umetničkih tvorevina sa ovih prostora. Nažalost, poslednjih godina uglavnom je poznata samo kao ime zabavne dorćolske ulice. Idealni scenario moje karijere bi bio kada bi mi neki snažan producent dao priliku da tu besmislicu promenim i na moderan način vizualizujem priču koja veliča ideju bezrezervne ljubavi - rekao je Gregor Zupanc.