HOĆE li Janko konačno otići u Švajcarsku ili će ostati u svom prelepom, ali opustelom planinskom selu - na ovo pitanje dobićemo odgovor u nedelju kada je na programu poslednja od četiri epizode mini-serije "Odumiranje" zasnovane na istoimenom filmu i pozorišnoj predstavi.

"Krivac" za Jankovu sudbinu, dramski pisac i scenarista Dušan Spasojević napisao je priču o odumiranju sela, zemlje, ali i razumevanja i komunikacije, pre deceniju, kada je imao samo 23 godine. Momak odrastao u Valjevu, u mraku devedesetih, dokazao je da ne beži od teških tema i u "Zverinjaku", drami o moralnom i geografskom propadanju zemlje koju smo gledali prošle godine na RTS.

- Volim svoje junake zato što su ranjivi. Mada pišem i o određenim anomalijama, u svojim radovima bavim se dušom, a svačija duša je lepa, čak i kad prolazi kroz različite lomove i dramatične situacije - kaže Spasojević koji važi za jednog od najuspešnijih diplomaca Akademije umetnosti, gde je "krao" zanat od Siniše Kovačevića.

* Jeste li zadovoljni kako serija "Odumiranje" izgleda u odnosu na predstavu?

- Film je ponudio više nego sada već kultna predstava izvođena u Ateljeu 212. Scenario je nastao po drami, ali sam dve godine na njemu ozbiljno radio, o čemu govori i podatak da u filmu ima 130 scena, dok ih je u dramskom komadu samo 13. Serija je produžena varijanta filma koja je presečena na četiri dela i ima i prednosti i mane. Mislim da je prerano za seriju, jer film još nije završio svoj život, ali s druge strane, ova priča je, zahvaljujući televiziji, stigla do velikog broja ljudi. Prva epizoda imala je gledanost od 1.700.000 ljudi što, moram da priznam, godi.

* Koliko vam je blizak Janko?

- Mi smo iz dva različita miljea. Ja dolazim iz gradske sredine, iz stare valjevske porodice, a on je dete rođeno na selu. Nismo slični ni po karakteru, ni senzibilitetu, ali po razmišljanjima otići ili ostati ovde se ne razlikujemo nimalo. U toj dilemi sam i dalje i čini mi se da nam se ponavlja ono što smo imali devedesetih, da ljudi sve više razmišljaju o odlasku.

* Jeste li razočarani Srbijom?

- Kao verujući čovek, ne mogu biti razočaran. Postoji razlog zašto nam se sve dešava, ali razočaran sam stanjem u kom se zemlja nalazi i odnosom države i društva prema kulturi i umetnosti. Veoma tužnim me čini situacija u kojoj se u medijima raspravlja da li nam je kultura uopšte potrebna. Svakako da je Srbija plodno tlo za stvaranje i inspirativnije je za pisca da živi ovde nego u Norveškoj, ali drugo je pitanje da li ljudi od toga mogu dostojanstveno da žive. Mislim da ne mogu i da zato počnu da pišu pesme za albume folk zvezda, osmišljavaju političke kampanje ili rade za tupave marketinške agencije. Ja to ne bih voleo. Želeo bih da bar neko vreme živim u zemlji koja poštuje sopstvene vrednosti, ljude i umetnike, u sređenom društvu koje nema ovoliko turbulencija i tenzija kao naše.

IMA NAS RAZNIH Pisci su zatvoreni i pomalo autistični tipovi koji žive u svom svetu - jedna je od predrasuda koju Spasojević ruši.
- Ja sam otvoren čovek i živim punim plućima, mada imam fazu kad se zatvaram prema svetu i koncentrisan sam samo na unutra. Ali, scenaristi i pisci su kao svi ljudi. Ima sjajnih, nadmenih, ima budala. Moje iskustvo je da je što je čovek veći i kvalitetniji, to je normalniji i opušteniji. Valjda nema tu potrebu da se sujeti, da bude egocentrik, jer zna ko je. Što se više trudiš da dokažeš da si nešto, ljudi sve više shvataju da nisi ništa.

* Slažete li se sa onima koji kažu da je gledaocima muka od teških tema?

- Ne, to je izmišljeno, kao i mnogo toga u našem medijskom prostoru. Najčitanija knjiga svih vremena je Biblija, a jedan od najčitanijih pisaca je Dostojevski, koji piše o najmračnijim stranama čoveka. Umetnost treba da izaziva katarzu i da pročišćuje ljude. Ne treba se sklanjati od važnih i bolnih tema. Možemo da postavimo i kontra pitanje: "Da li nam je malo rijalitija, šou programa, serija lakog i jeftinog sadržaja čiji je cilj da zabave gledaoce, ali i da ih umrtve i zaglupe kako ne bi bili sposobni za bilo kakvu vrstu pobune"?

* Bunite li se vi kad vidite da vaše delo ne izgleda na ekranu onako kako ste ga zamislili u svojoj glavi?

- Ne, ne treba čovek nad svim da ima kontrolu. To je opterećujuće. Bilo bi to kao kad bi sve ljude terali da imaju isti doživljaj nekog romana. Ne treba biti isključiv. Uvek se krajnji rezultat malo razlikuje od onog što je pisac zamislio u svojoj glavi, ali i treba da bude tako. Nekad se delo i nadogradi. Možda ovako razmišljam i zato što sam prilično siguran u svoje tekstove i smatram ih neokrnjivim i neotuđivim.

* A smeta li vam to što je scenarista uvek prvi za kritiku, a poslednji za pohvalu?

- Ne, jer računam da je to normalno, iako se svi slažu da film nastaje od teksta. Ljudi uvek kažu kako je Emir Kusturica napravio odličan film "Sjećaš li se Doli Bel", a retko sam čuo da je Abdulah Sidran napisao tako sjajan scenario. Tu priču prošle su kolege pre mene, a osim toga, postoje strukovne nagrade za scenario koje tu vrstu male nepravde nadoknađuju.

* Šta sada pišete?

- Sa rediteljem "Odumiranja" Milošem Pušićem i montažerom Ivanom Kneževićem radim film "Heroji radničke klase" za koji čekamo sredstva iz fonda Filmskog centra Srbije. Reč je o zanimljivoj, duhovitoj i aktuelnoj priči u kojoj pratimo dva sloja ljudi, građevinsku mafiju i ekipu radnika na gradilištu, koji su neprijavljeni, gladni i prevareni. Oni će na kraju učiniti herojsko delo koje će biti osporavano, a jedini koji veruje u život i ovu zemlju je klinac koji na kraju filma strada.

* Ko su za vas heroji?

- Ljudi koji se i dalje bore za sebe, svoju decu i porodicu. Svi koji u ovoj zemlji i dalje žive, ustaju i ležu sa osmehom na licu. To je najveća pobeda i ko to može i ume, on će opstati.


ZLATIBOR UMESTO POVLENA

"Odumiranje" je snimano na Zlatiboru, umesto na Povlenu, gde je Spasojević smestio radnju.

- Bio sam pomalo razočaran tom odlukom, jer je Povlen fenomenalna planina koja je nevina i do sada nije slikana. Mislio sam da bi snimanjem na Povlenu film dobio dodatnu vrstu magije. Ali, možda je i dobro što je ovako ispalo. Navijam da se tamo nikad ništa ne razvije iako je to sebično prema nekolicini ljudi koji su ostali da žive na Povlenu. Voleo bih da ta priroda ostane netaknuta i van pogleda ljudi.