KADA joj je karijera bila u usponu, a sve u zemlji vrtoglavo padalo, London je postao njena adresa života i rada. Slučajno? Da. Privremeno? Možda, ali pisma joj i dalje stižu u gradu na Temzi. A prohujale su dve decenije...

Vesna Stanojević je te 1994. godine spakovala kofer na sedam dana, koliko je trebalo da ostane u Britaniji i odigra predstave na festivalu u Edinburgu. Apetit da dalje raste i razvija se kao glumica, probudio se baš tada. Ostala je u zemlji u kojoj je niko i ništa nije čekalo. Iza nje su ostale zapažene uloge u filmovima “Tri karte za Holivud”, “Poslednji krug u Monci”, “Tamna je noć”, “Šta radiš večeras”, “Apsolutni sluh”...

- Karijera mi je u Srbiji u tom trenutku dobro krenula, ali sam znala da mogu i dalje da se usavršavam. Krenula sam od nule, a to je uvek test da vidite šta zaista znate u životu. Nekada se uljuljkate u lokalnom okruženju i stvari se prirodno naslanjaju jedna na drugu. A šta se dešava kada izađete iz tog konteksta? Možda tek onda saznate ko ste zapravo - kaže glumica, koja je u međuvremenu završila postdiplomske studije, zaposlila se kao redovni profesor glume na londonskom fakultetu The Royal Central School of Speech and Drama i nastavila da se bavi primarnom profesijom.

Da li bi se vratila u Beograd - pitanje je koje Vesna sebi više ne postavlja. Ne samo da je tamo započela, ona je, kaže, i izgradila jedan novi život. Da li se raduje privatnim i sve češće radnim dolascima u Beograd - pitanje je koje Vesni ne mora da se postavi. Uvek se obraduje kada sleti na aerodrom “Nikola Tesla” i pomalo rastuži kada sa njega poleće.

I ovih prazničnih dana, Vesna je boravila u Beogradu. Bila je na premijeri filma “Kad ljubav zakasni” u kojem igra, družila se sa prijateljima, posećivala mesta koja voli, a Badnje veče i Božić provela sa bratom i njegovom porodicom u rodnom selu svoje majke, Masloševu. Raspust na fakultetu na kojem predaje je završen, pa se glumica vratila u London, tako da će premijerno prikazivanje serije “Samac u braku” (na osnovu filma “Kad ljubav zakasni”), gledati u Engleskoj.

* Reditelj Ivan Stefanović je rekao da se ova serija razlikuje od svih prethodnih ekranizovanih dela Mir Jam. Slažete li se sa tim?

- Po izboru glumaca, po načinu na koji Ivan radi, bez nametanja svog izbora, već davanjem slobode glumcima da sami dođu do rešenja, rekla bih da će se “Samac u braku” razlikovati. Pohvalila bih mlade glumce - Miloša Bikovića i Brankicu Sebastijanović, koji su daroviti, znatiželjni, rafinirani. Divno smo sarađivali, pogotovo Miloš i ja, jer se moj lik, direktno oslanja na njegov - naslovni. Tetka Stana je odgajila Radmila, ona mu je kao majka, najbitnija osoba u njegovom životu. Biković je, po meni, velika nada srpskog glumišta.

* Pre tri godine ste sa Stefanovićem radili na seriji “Cvat lipe na Balkanu”. Šta je bilo presudno da zavolite Blanki, junakinju koju ste igrali?

- Blanki sam zavolela još kada sam pročitala prve dve knjige Gordane Kuić. Imala sam osećaj da sam je potpuno kao osobu razumela. Ona je tiha, ali vrlo jaka i mudra žena. Ne iskazuje uvek ono što misli, iako su njena dela tačna i ponekad radikalna. Blanki je tip ljudi za koje se može reći - tiha voda breg roni. Dok sam je gradila, imala sam veliku pomoć lektora, jer je trebalo pronaći meru - savladati bosanski dijalekt tog doba, a onda uzeti u obzir da se njen govor promenio, jer je Blanki napustila Sarajevo i život nastavila u Beogradu.

* Da li vas ponuda za neku ulogu sa “domaćeg terena”, poput princeze Olivere Lazarević iz filma “Put ružama posut”, više obraduje ili iznenadi?

- Ponekad se pitam kako su me se setili, s obzirom na dvodecenijski život van Srbije, pa se iznenadim. U suštini se uvek obradujem pozivima iz rodne zemlje ili kada, kao što sam sa filmom “Put ružama posut” dok sam gostovala na festivalu u Čikagu, mogu da se osetim kao ambasador kulture naše zemlje. Moj maternji je, ipak, srpski jezik, a igrati na stranom je - proces. Kada sam počela da glumim na engleskom, imala sam opterećenje da li to dobro radim, da li u trenutku emocije uspevam da se oslobodim melodije svog jezika. Svi, naravno, imamo akcente, ali problem je kako da lik iskomuniciramo na tačan način. Zaista je potrebno da prođe vreme, da vi budete vi i na stranom jeziku, da vaša kreacija dobije drugu dimenziju. To može da bude i interesantno, jer vi iz sebe izvlačite nešto za čim zapravo ne biste morali ni da tragate na svom govornom području.

* Jeste li se tako obreli i u pedagoškom radu, kojem ranije nikada niste stremili?

- Da, i to se desilo bez prethodnog plana. U Beogradu sam završila studije glume, u tradiciji ruske škole, a u Londonu sam se četiri godine usavršavala na jednoj drugoj tehnici, koja pripada francuskoj školi. Onda je Brus Kirl, profesor iz Amerike, došao u London i 2006. godine osnovao vrlo originalnu glumačku katedru. Zbog onoga što je znao o mom obrazovanju i profesionalnom iskustvu na filmu, pozorištu i televiziji, kao i zbog toga što sam iz Istočne Evrope, pozvao me je da predajem. Veoma sam zadovoljna kako je to ispalo.

* Šta pomislite kada se iznova susretnete sa Beogradom? Da li vam je uvek drugačiji?

- Da, Beograd se konstantno menja. Ali on istovremeno ne odustaje od sebe sa svim tim novim ljudima i promenama. Koliko god da se stvari menjaju, u njemu uvek možete da pronađete ono specifično - a to su Beograđani, beogradski duh, mesta kojih više nigde nema, koja prijaju meni ali i strancima. Ne znam nijednog stranca koji je bio ovde i rekao da se nije dobro proveo.

* Kako izgledaju vaši dani u Beogradu, a da nisu radni?

- Viđam se sa porodicom i prijateljima, posećujem neka lepa mesta u gradu i ne izlazim iz pozorišta. Trudim se da nadoknadim sve što sam propustila, željna da gledam svoje kolege. Tokom tih beogradskih dana sam toliko aktivna, da se obično vratim umorna, ali ispunjena i na izvestan način pomalo setna.


GLUMA KAO INSTRUMENT

* ŠTA očekujete od svojih studenata?

- Da kada izađu sa Akademije, na audicije odlaze sigurni, neopterećeni time šta industrija traži od njih, već šta oni imaju da joj ponude. Volim kada su svesni da nešto rade iz sopstvene glumačke snage, i kada se radom bore protiv klišea i nesigurnosti, koja je neminovna zbog užasne kompeticije. Gluma je kao stalno štimovanje nekog instrumenta, koji uvek mora da proizvede najbolji mogući zvuk, bez obzira na okolnosti.