ŽIVOT joj je nametnuo nadimak Cica, a onda je sa „Boljim životom“ postala - Koka. I nakon premijere i repriza svih repriza ove hit serije, Jelica Sretenović (57) je u javnosti ostala „označena“ imenom junakinje koja joj je donela popularnost. Nakon nje, otvarala su joj se i velika i mala vrata za glumačke poduhvate, na koja je ulazila uvek sa istom željom - da od sebe da najbolje. Svesna da baš televizijske role donose slavu, kaže da je istina da je na malom ekranu ima i mnogo i često.

- Malo-malo pa se reprizira „Bolji život“, „Srećni ljudi“, „Kraj dinastije Obrenović“ ili one drame od pre 25 godina u „Trezoru“, pa eto i mene sa njima. A, ne mogu da se požalim ni na nove projekte. Ima me i u njima. Drago mi je što je tako, jer imam priliku da sarađujem sa ljudima sa kojima do sada nisam radila - kaže glumica.

Jedan od projekata, koji se trenutno realizuje, a čiji deo je i ona, jeste serija „Vojna akademija“. Reditelj Dejan Zečević Jelici je dodelio simpatičnu ulogu glavne kuvarice na Vojnoj akademiji, a već sam nadimak otkriva njene crte i status. Burazer je neko ko 30 godina radi na istom mestu i isto toliko prati živote studenata, koji „marširaju“ ovom ustanovom, na putu do pravih marševa. A, ona je, u neku ruku, njihov psihoterapeut, jer ih savetuje, teši, bodri... Kakva bi to kuvarica bila da nije čuvar mnogih tajni. Glumica kaže da je ovo jedna u nizu lafovskih uloga, koje ona voli i za koje misli da joj pristaju.

- Odmah sam ušla u priču zahvaljujući reditelju koji tačno zna šta hoće. Svidela mi se uloga žene sa bogatim životnim iskustvom, koja pomaže mladima, a dopala mi se i tematika. Dugo nije rađeno ništa slično. Vojska se u međuvremenu modernizovala, pa je ovo odličan način da se sada populariše i da se skine bauk sa nje - otkriva Jelica.

Serija „Vojna akademija“, koja se snima pod pokroviteljstvom Ministarstva odbrane, Vojne akademije, a u produkciji „Nire Pro“, biće emitovana krajem godine na RTS. Jelica nam daje sve preporuke za gledanje, jer kaže da je i sama mnogo naučila o psihologiji mladih ljudi koji stasavaju u profesionalne vojnike, i o vojnim studijama, o kojima se u javnosti malo zna.

Oduvek ste pripadali krugu slobodnih umetnika. Da li to znači i zauvek?

- Da, i oduvek i zauvek. Prošla sam mnogo, bila i na suncu i na kiši, uživala, mučila se... Svaku, pa i najmanju ulogu, trudila sam se da odradim najbolje što umem, i eto, dogurala sam do 35 godina staža. Došlo je vreme da predam papire za penziju, mada sam se iznervirala kada sam saznala da moram da platim neke poreze. Nisam naišla na „podršku“ države. To je ta loša strana slobodnjaštva, jer mi nismo nimalo zaštićeni i mogu slobodno da kažem da smo obespravljeni. Šteta zbog toga, jer je slobodnih umetnika malo i društvo bi trebalo da povede računa o nama.



Niste zbog toga zapadali u krize, razmišljali o promeni statusa, profesije?

- Jedino što u životu zaista umem da radim, jeste - da glumim. Kada se glume nisam odrekla onda kada sam bila mlada, teško da sam ikada posle bila kadra za tako nešto. Naravno, razmišljala sam o nekim dodatnim poslovima, na primer - da otvorim kafanu, ali za to mi je potrebna velika novčana zaleđina. Tako da se sve vreme vrtim u jednom začaranom krugu. No, dobro. Sve će to narod pozlatiti.



Ako ipak otvorite kafanu, hoće li to biti neki boemski kutak?

- Do sada sam imala raznih ideja, pošto sam o svojoj kafani maštala, ili bar razmišljala, godinama. Tako sam nekad želela da otvorim kafanu salonskog tipa, pa onda neku modernu - sa igračicama, potom sam priželjkivala pivnicu... Danas sve to već postoji, pa ako se ukaže prilika za moju - smisliću nešto neobično i ukusno. Ko zna, možda dobijem na lotu, pa mi se ostvari san. Doduše, priznajem da ne igram loto, ali počeću ovih dana. Treba okušati sreću.



Koji biste još san ostvarili sa tom sedmicom na lotou?

- Verovatno bih investirala u film koji bi režirala moja ćerka, a ja bih igrala u njemu. Žao mi je što se moja Ana ne bavi režijom, jer je bila dobar student i ono što je kratko radila, radila je lepo. To kažem, čini mi se, nepristrasno. Međutim, teška je i neizvesna profesija koju je izabrala, a ona se danas, u Švedskoj gde živi, bavi sasvim drugim poslom. Volela bih da nas dve bar jednom budemo u istom projektu, pa ko zna... Hajde da maštamo. Mašta čini svašta.



A, kada nema mašte?

- Volim da maštam, jer da tome nisam bila vična oduvek, ne bih ni izabrala ovu profesiju. Međutim, kada skinem maske, koje mi mašta i gluma donose, onda sam neko sasvim običan. Neko ko živi kao i svi drugi ljudi. Sa svim radostima i problemima koje život nosi.



Koje su to najveće radosti vašeg života?

- Moja deca. Ona me najviše raduju, ona me i održavaju. Želim da su uspešna i zdrava, lepa kao što su jesu... i svoja. Želim i da zajedno budemo optimistični. Mislim da čovek nikada ne sme da poklekne i da mora da zadrži vedar duh, koji se krije u svima nama. I u najružnijim trenucima, treba tražiti put i nadati se lepšem i boljem. Svaki čovek detaljima može da učini svoj život lepim ili bar lepšim. Uvek ima načina.



SARADNjA SA ŠOTROM

JELICU smo gledali u nekim od najpopularnijih Šotrinih dela, kao što su „Zona Zamfirova“ i „Greh njene majke“, a igra i u njegovoj najnovijoj seriji „Nepobedivo srce“, rađenoj po romanu Milice Jakovljević Mir Jam. Emitovanje ove priče najavljeno je za jesen.

- U „Srcu“ mi je pripala jedna mala, ali simpatična uloga, tetke glavne junakinje (Sloboda Mićalović). Međutim, bez obzira na to da li je u pitanju velika ili mala uloga, volim da radim sa Zdravkom Šotrom i uvek se iskreno radujem toj saradnji - kaže glumica.