BIO je prvi srpski superheroj. Nezvanični kandidat za predsednika Srbije i zvanični za predsednika Žarkova. Omiljena TV faca i simbol studentskih protesta koji su potkopali temelje Miloševićeve vlasti. Dok su mladi grcali u izolovanoj i nepravednoj zemlji, u sobe im je svakog dana s nekog tropskog ostrva stizao on - Nik Sloter, neustrašivi borac protiv zlikovaca. A onda je, deceniju kasnije, došao u Beograd. I pokazao: legenda živi.
Bez konjskog repa, maljavih grudi (zbog kojih momčine koje su odrasle tokom devedesetih neće ni da čuju za depilaciju) i šarene “havajske” košulje, glumac Rob Stjuart, koji je u kanadskoj seriji “Tropska vrelina” tumačio “kul detektiva”, u Srbiju je stigao pomalo sed. U odelu i s kravatom. Tja, a nekad ni za majicu nije hteo da čuje. Ali, ni to nije smetalo da mu se već na aerodromu napravi svečani doček.
Došao je da snimi dokumentarac o protestima koji su ga vinuli u srpsku orbitu, o našem duhu i pobuni mladih protiv sistema. Za vikend će biti u Novom Sadu, na rođendanskoj žurki benda “Ateist rep”, koji ga je opevao još 1998. godine. Sviraće gitaru i daje dozvolu da ga gađamo pivom ako ne bude znao akorde.
Posetiće, u nedelju, i mesto na kojem se nekada nalazio grafit “Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče” (drago mu je, kaže, što je Žarkovo radnički kraj, jer je on u takvom odrastao), voziti džip “vrangler” (bez krova) po Adi ciganliji, koji je obezbedio nekadašnji “otporaš“ Srđa Popović...
- Stvarno sam mislio da me ljudi zezaju. Da, jednostavno, nema šanse da sam toliko popularan - iskreno priča “Sloter Nik, baš zajeban lik”, s kojim smo u četvrtak razgovarali dok je putovao ka Novom Sadu. - Trebalo je da prođe ceo jedan dan da ukapiram da su ljudi ozbiljni. Sve mi to veoma prija. Shvatam da je to neko nevino osećanje, ostvarenje dečje fantazije za ljude iz Srbije.
Rob je odrastao sa Srbinom - njegovi roditelji usvojili su brata Branka kada je budući idol srpske mladeži imao samo sedam godina. Da nije bilo Interneta, “Vikipedije” i susreta na “Fejsbuku” sa Srđom Popovićem, Stjuart bi i dalje mislio da je naivna serija iz ranih devedesetih samo njegova prošlost.
Niče, kličemo mu, zna li i tvoja crvenokosa partnerka Silvi, čest gost vlažnih snova generacija osamdeset-i-nekih, za nas?
- Pozvao sam je čim sam saznao za našu popularnost u Srbiji. Telefon ju je probudio, jer nisam vodio računa o vremenskoj razlici. Dreknula je: “Šta? Mi smo popularni u Sibiru?!” - seća se Sloter.
Razlozi zbog kojih su mladi gledali seriju su jasni: Nik je kul i smiren, okružen lepoticama i morem, ima zgodnu partnerku, dobar “džip” i pištolj, i najbrže reši slučaj baš kad mu je lokalna policija za vratom.
Ali, volele su “Vrelinu” i bakice. Sve su se nadale da će se Nik i Silvi najzad poljubiti. Iskre su bile tu, detektive Sloteru, zašto se ništa nije desilo?
- Smuvali bismo se u četvrtoj sezoni, koja nikada nije snimljena - kaže Nik. Kad mu kažemo da ćemo skupiti novac da se snimi hepiend, kroz glasan smeh poručuje: “Uradite to, obavezno.”

SRBI O SLOTERU
- Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče!
- Slotera Nika za predsednika!
- Svakoj majci treba da je dika, koja ima sina ko Slotera Nika.
- Na ostrvu Ki Maraja živi jedan strašan baja, ime mu je Sloter Nik, najveći je ljubavnik.
- Ti si kralj svih donžuana, tebe, brate, ribe vole, žena ti je načitana, a frizura zalizana.

SIMBOL POBUNE
SRĐA Popović kaže da je ponosan što će biti učesnik u dokumentarnom filmu o vremenu protesta koji snima Nik Sloter. Kanađanin je posebno oduševljen srpskim duhom, činjenicom da Srbi od svega naprave zezanje, posebno kad im je najteže. Došao je na ideju gledajući filmove o “Otporu”.
- Slogan “Sloteru Niče, Žarkovo ti kliče”, koji se tokom protesta, u vremenu nemanja alternative, pretvorio u “Slotera Nika za predsednika”, značio je “Bilo ko drugi, samo ne Milošević”. Sloter je bio simbol jedne divne pobune u jedno grozno vreme - objašnjava Popović.

SLOTER O SRBIMA
NE postoji ništa što mi se nije svidelo u Srbiji za ova dva dana. Ljudi su učtivi, predusretljivi... Svi te lepo pitaju da li hoćeš da se slikaš sa njima, bez ikakve agresije. Probao sam i srpsku hranu i piće. Sinoć smo pili “kajsiju”, mnogo je dobra. Samo, nisu mi dali previše da popijem, da me ne bi bolela glava. Ostajem sigurno do 16. juna, a možda i duže. A moja želja je da, pomoću ovog filma, ali i ličnim zalaganjem i zalaganjem mojih prijatelja, promenim sliku o Srbiji u svetu.