MIROSLAV Đukić Đuka započeo je fudbalsku karijeru u šabačkoj Mačvi i Radu, odakle je stigao do Tenerifa, a zatim i do klubova Valensija i Deportivo la Korunja, drugoligaša koga je odveo u vrh španskog i evropskog fudbala. Za našu reprezentaciju debitovao je 1991. u utakmici protiv Turske, i u tom dresu odigrao je 49 utakmica. Đukić je osvajač dva prvenstva Španije, dva španska Kupa, dva Superkupa, a sa Valensijom je učestvovao u dva finala Lige šampiona. Na drugom finalu, u 35. godini, završio je igračku karijeru.

U našoj javnosti, Đukića trenutno smatraju „čudotvorcem“ koji je kao trener FK „Partizan“ uzdigao iz pepela, a mladu reprezentaciju Srbije na Evropskom prvenstvu u Holandiji promovisao kao jedan od najboljih timova u Evropi.
Miroslav Đukić rođen u 1966. U Šapcu, oženjen je Svetlanom, sa kojom ima sinove Vladicu i Viktora, koji su pošli njegovim stopama - obojica treniraju u Španiji, u klubu pri Valensiji.

Za našeg gosta, „VERDI“ je pripremio specijalitete koji se mogu naći u prestižnim španskim restoranima - salatu od morskih plodova, mešanu zelenu salatu sa pinjolima, list na žaru sa mediteranskim povrćem, špagete u crvenom sosu od gambora i lososa.

NA čemu se bazira španska kuhinja i koji vam specijaliteti nedostaju ovde?
- U Galiciji i Korunji, gde sam živeo, jede se „balisko“, koji Španci smatraju vrlo pikantnim specijalitetom. To su morski plodovi karakteristični za tu regiju, i prvo što se preporuči strancima koji dođu upravo je „balisko“. U Valensiji se služi paelja, riža na hiljadu načina, koja je, takođe, specijalitet, a kako svaka kuhinja na mnogo načina liči na podneblje i mentalitet naroda koji je stvara, španska se bazira na onome što dolazi iz mora, na mediteranskom povrću, pikantnim začinima koji pobuđuju temperament i strast. Ali, kako nisam veliki gurman, najčešće jedem laganu hranu tipičnu za italijansku kuhinju, kao što su razne paste i pice, a kao Srbin u duši volim i ono što se smatra tipično srpskom ponudom.

Da li ste naučili da igrate flamenko?
- Nisam, zato što nisam talenat za ples, ne znam da igram čak ni tango. U Španiji, inače, postoje tri kulta - korida, fudbal i flamenko. Na koridi sam bio samo jednom, ali mi nije bilo prijatno, jer ne volim mučenje životinja, a flamengo je više karakterističan za Andaluziju i Sevilju. To su regije koje su, inače, poznate po najlepšim Španjolkama i Špancima, tačnije, španskim Ciganima, čija je igra, zaista, kao esencija ljudske strasti.

U našoj javnosti važite za mirnog i hladnog čoveka, koji lično ne pokazuje baš mnogo strasti. Koliko ima istine u takvim kvalifikacijama?
- Nema istine, naprotiv. Vrlo sam temperamentan i daleko od hladnog čoveka, kako me neki možda vide. Otvoren sam, direktan, ne foliram se nikada, i ne dozvoljavam nikome da me dira. Nezavistan sam, ne ulazim ni u kakve dilove i šeme ni sa kim, mogu da kažem svakome u lice šta mislim, nemam potrebu da se udvaram bilo kome. Često, međutim, možete da uđete u konflikt kada imate svoje ja, i mišljenje o stvarima govorite jasno i glasno. Kod nas je ovde malo nezgodno - uvek morate da pripadate nekome i nečemu, a čim ne pripadate jednima, oni misle da ste sa drugima, ili da ste protiv njih. Pošto sam samo fudbalska opcija, mene samo fudbal i zanima.

Ko su veće zvezde u Španiji, matadori ili fudbaleri?
- Matadori su apsolutno, velike zvezde, u rangu najpoznatijih fudbalera i umetnika, i vrlo su cenjeni i obožavani u javnosti, pogotovo od žena. Oni su i danas simbol muževnosti, muške strasti i hrabrosti u Španiji. Ali, i fudbaleri imaju sličnu poziciju i veoma su popularni. Španci na utakmice idu porodično, kao u pozorište ili u bioskop, i pitanje je prestiža pripadati nekom klubu i navijati za neki tim. Kad tamo odem u kafić, žene mi prilaze i pitaju šta se to dogodilo na utakmici, zašto smo igrali loše ili dobro, i to se smatra uobičajenim ponašanjem, zato što se u Španiji živi za fudbal. Španci su, inače, narod koji je najsličniji Srbima - temperamentni su i potpuno ludi kao mi, zato se tamo vrlo lako adaptiramo i osećamo kao kod kuće.

Da li već imate strategiju za slučaj da vam iz Partizana pokupuju najbolje igrače, kako se u medijima najavljuje ovih dana?
- Nećemo, valjda, dozvoliti da se prodaju baš svi. Nadam se da se takva situacija prosto neće dogoditi.

Koliko vi odlučujete o tome, ako javno tvrdite da, na primer, ne date Lolu Smiljanića?
- Pričam sa sportskog aspekta, da su igrači kao Lola Smiljanić potrebni klubu i da oko njega treba da se pravi veliki Partizan. Postoji, naravno, i ekonomski aspekt, i ja tu ne mogu ništa. Ono što je u celoj ovoj priči najvažnije jeste činjenica da Partizan mora da izađe sa jasnim ciljevima - ako je prioritet titula, onda za nju moramo da imamo dobre i iskusne igrače. Ukoliko se ne juri titula, onda igrače treba da formiramo prema takvoj situaciji.

Kako bi po vama izgledala idealna ekipa Partizana?
- Idealnih jedanaest igrača bili bi bekovi, desni Rukavina, levi Roberto Karlos, centarhalfovi Ajala i Kanavaro, zadnji vez Lola Smiljanić, Mesi, Ronalndinjo, Eto i Toni, i golmani Reina i Džerard.

Ako biste učestvovali u žiriranju za najboljeg fudbalera svih vremena, koga biste izdvojili?
- Nekada su to bili Pele, Maradona, Krojf. Ali, kada pogledam Pelea sada, sa takvim fudbalom ne verujem da bi danas mogao da trijumfuje. Sada se igra mnogo oštrije, agresivnije, čvršće. Kod nas, izdvojio bih Džajića, naravno, Piksija, Savićevića i Mihajlovića.

Da li biste jednog dana možda trenirali i Zvezdu?
- Nikada to ne bih mogao da prihvatim, jer bi takva situacija bila vrlo konfliktna za naše prilike, iako je u inostranstvu normalno da trenirate klubove koji su takvi rivali kao Partizan i Zvezda.

Kada se kaže Bekam, na koga prvo pomislite - na Viktoriju ili na Dejvida?
- Na Dejvida, ipak. Dobar je fudbaler, medijski veoma dobro ispraćen, sa ogromnom reklamnom mašinerijom oko sebe, u koju ulazi i njegova žena. A marketing je danas veoma bitan, jer je to vaša slika koju prodajete javnosti.

Gde ste upoznali svoju ženu?
- Na šabačkom korzou. Dugo smo bili zajedno pre nego što smo odlučili da se venčamo, i ta odluka došla je nekako spontano i kod nje i kod mene. U njoj sam našao ono što je za mene najvažnije kada je reč o ženama - iskrenost, razumevanje, temperament, sposobnost da živi u senci, da se ne eksponira, i da prihvati ulogu oslonca.

Zašto fudbaleri, uglavnom, ostaju u braku i po 80 godina?
- Zato što su, bar većina, vrlo monogamni. Sportistima je najbitnije da imaju miran i sređen život, i stabilnu porodicu, jer su veoma izloženi stresovima, pa im nije potrebno da imaju još i stresove u ljubavi.

Šta najčešće poklanjate ženi?
- Neke jednostavne stvari, kao što su parfem, garderoba. Nikada joj, na primer, nisam poklonio dijamant, iako se tvrdi da su dijamanti najbolji ženski prijatelji. Ubeđen sam da sreću i ljubav čini nešto drugo.

Koji tip žena uvek primetite na ulici?
- Sportski, volim vitke žene i sve zapažam, odjednom pravim kompletnu „radiografiju“.

Da li idete na nudističku plažu?
- Nikada tamo nisam bio, ali ne zato što mi se ne dopada nego zbog toga što u mestima u kojima sam se odmarao nije bilo u blizini nudističke plaže.

Koja je najgora španska psovka?
- Kurvin sine, i Španci tu zaista ne mogu da se porede sa nama - na tom terenu smo šampioni.

Da li ste nekada bili u operi?
- Jesam, i to jednom, u Valensiji, kada su mi poklonili karte. Išao sam sa suprugom, ali smo pobegli na prvoj pauzi za piće, i više nikada nismo pokušali ponovo. Ali, volim pozorište, čak sam i mladu reprezentaciju vodio u Atelje 212.

Koju muziku najčešće slušate?
- Svakakvu, i to samo kada sam u kolima. Volim da čujem Dina Merlina, ali i naše pevačice, Seku Aleksić, Cecu... U suštini sam jednostavan čovek koji voli isto tako jednostavne stvari, i tako živi - nisam pretenciozan, nisam zaboravio ko sam i odakle sam, nije mi važna firmirana garderoba, ne posećujem skupove da bih se slikao za novine, volim lake filmove koji opuštaju, i uvek navijam za pozitivne junake.

Šta je ono najlepše što ste dobili od fudbala?
- Dao mi je nezavisnost, da mogu da radim mirno, da donosim odluke, vaspitao me je. Fudbal je kao sam život - nauči vas da živite u grupi, sa drugima, da se borite, da budete bolji čovek. Fudbal mi je dao sve, ali sam i ja sve dao fudbalu.
Ponudom od milion dolara smatrali biste: da se poljubite sa Anđelinom Džoli, sa Šeron Stoun ili Džulijom Roberts?

- Da se poljubim sa Sindi Kraford. Sve je na njoj nepravilnih kontura - i crte lica i neki delovi tela, a ipak, sve to daje prelepi sklop.