Kina: Deset minuta detinjstva

UČIM, dakle, postojim.

Pod ovim geslom danas stasavaju milioni mladih Kineza, kojima roditelji ne dozvoljavaju - čak ni u vreme letnjeg raspusta - da napuste učionice. Uče da sviraju saksofon, kuvaju i serviraju nadaleko čuveni kineski čaj, stiču veštine iz kaligrafije, paleta, plivanja, pisanja prvog romana... I dok je njihova zemlja “tek” druga ekonomija sveta, oni su svetski prvaci - nad knjigom!

U proseku, za vreme letnjeg raspusta, pohađaju šest različitih kurseva, provodeći po učionicima više nego njihovi roditelji po fabrikama. Na prvom času su u osam izjutra, a sa poslednjeg odlaze u pola sedam uveče.

Iz ugla mladih Kineza - ovo je nevesela priča. Čak su i statističari priznali da se kineski klinci igraju najmanje na svetu, samo deset minuta dnevno!

Pomama za dopunskim obrazovanjem započela je 1990. godine da bi danas preplavila zemlju čiji sociolozi i psiholozi tvrde da je reč o “maču sa dve oštrice”. Iskustvo, naime, kazuje da se većina mališana, kad odrastu, nerado seća detinjstva provedenog, uglavnom, u školskoj klupi.

Tako Čen Joujao, danas student kineskog jezika u Pekingu, o detinjstvu provedenom uz klavir kaže: - Kao predškolsko dete na časove klavira sam odlazila dva puta nedeljno, da bih, po upisu u školu, vežbala najpre dva sata dnevno, a potom sam vreme provedeno uz “monstruma sa crnim i belim zubima” prestala da merim...

Psiholozi tvrde da su mladi Kinezi, zapravo, žrtve ambicioznih roditelja koji kroz decu pokušavaju da ostvare svoje snove, ili strahuju da će ih u nečemu preteći vršnjaci. Strah je, kažu stručnjaci, opravdan - posebno pri upisu u školu - jer samo klinci koji pokažu zadovoljavajuće znanje bivaju upisani.

Ne čudi, stoga, što u Pekingu leti, kao i u drugim kineskim gradovima, srećete klinceze i klince koji vuku svoje violine, sportsku opremu, beležnice, boje, platna... Idu da, u nekoj klupi, u nekom vrtiću, ostave delić svog detinjstva i da već tu, od svoje treće godine, započnu trku sa vršnjacima.

Poput dece koja svoje detinjstvo bez igre debelo plaćaju, ništa jeftinije - ali u drugom smislu - ne prolaze ni roditelji. Cena vrtića je oko 1.000 juana (147 dolara) mesečno. Ona podrazumeva samo čuvanje i ishranu dece, ne i njihovo edukovanje. Za svaki trenutak, posvećen njihovoj deci van ovih stavki, kineski roditelji moraju da dodatno odreše kesu. U proseku, to godišnje iznosi blizu 4.000 dolara!

Trenutno, Kinu trese groznica nezadovoljnih roditelja koji tvrde da od njih vrtići zahtevaju, zarad profita, da upisuju decu na različite kurseve. U želji da smiri strasti, država je obećala da primoravanja ove vrste više neće biti, jer su obdaništa obavezna da ovu vrstu nastave drže besplatno. Dotle, ostaje gorak ukus saznanja da od dubine roditeljskog džepa zavisi budućnost većine mladih Kineza - bez obzira na njihov stvarni potencijal...