To tužno detinjstvo

SUDBINA porodica miliona kineskih migranata, koji krstare zemljom u potrazi za poslom izbila je, ovih dana, na videlo. Slike njihove dece, vezane lancima, koje nema ko da čuva dok roditelji rade, šokirale su svet, izvlačeći ispod tepiha jedno od najtamnijih poglavlja kineske svakidašnjice.
Od pedesetih godina prošlog veka, kada su zabeležene prve migracije na tlu moderne Kine, vojska migranata se neprestano uvećavala da bi, pre nekoliko meseci, dostigla brojku od 230 miliona! Već šest decenija, međutim, kao da se u životu ovih ljudi ništa nije promenilo. I dalje su taoci upravo toliko vremešnog pravila po kojem se strogo evidentiraju žitelji sela i gradova. Poznat kao “hukou” sistem, ovaj način stroge “deobe” stanovništva učinio je seljake migrante obespravljenim u odnosu na sunarodnike stalno naseljene u gradovima. Da bi, uopšte, započeli život na asfaltu, moraju, najpre, da zatraže privremenu radnu i boravišnu dozvolu koje se, najčešće, izdaju samo na godinu dana. U slučaju da ih dobiju, potražiće posao za koji će - ako ga uopšte nađu - primiti nekoliko puta manju nadoknadu od svoje urbane stalno naseljene sabraće.
Prema Kineskom statističkom birou, ovi ljudi za dvanaestočasovni rad, najčešće, primaju samo 100 evra mesečno. Pri tom, petini ni ova svota ne biva isplaćena u celini, a prvi novac (sav ili okrnjen), u proseku, dobiju tek posle četiri meseca. Činjenica da je trenutni višak radne snage na selu između 150 i 170 miliona, čini da mnogi pripadnici ove nevesele vojske ostaju u gradu, čak, i bez nadoknade - sve dok im poslodavac obezbeđuje krov i hranu.
U portret savremenog kineskog nomada sa sela utkao se i podatak da većina radi bez ugovora, često bez slobodnog dana. Inače, 80 procenata njih nema penziono i zdravstveno osiguranje, pravo na stan (u gradu, najčešće, žive u barakama za kolektivni smeštaj, bez tuševa i tople vode), decu ne smeju da školuju u državnim, već u skupim privatnim školama za migrante, i već na prvom susretu sa asfaltom čeka ih vojska prepredenih “agenata” koja, po paprenim cenama, posreduje u zapošljavanju...
Za većinu ovih stradalnika, školovanje dece, briga o svim članovima porodice, posebno roditeljima, i izgradnja komfornih domova - predstavljaju glavne motive za avanturu zvanu “grad”. U ime njih, pristaju da budu “građani drugog reda” i ilegalci u vlastitoj zemlji, prekršioci zakona koji rade bez dozvole, opstajući na pločniku i po isteku boravišne vize.
Pokušavajući da povrate izgubljeni identitet, migranti, sve češće, pokazuju otvoreno nezadovoljstvo. Godine 2005. samo u Gvandong provinciji, štrajkovali su, ni manje ni više, nego 10.000 puta! Iako još bez konkretnih poteza vlasti, ovaj, i slični protesti ipak su je naterali na razmišljanje. Tako je Peking najavio da će diskriminacioni “hukou”, najverovatnije, u potpunosti ukinuti, dok se Hongkong, trenutno, nosi mišlju da privremene boravišne dozvole zameni trajnim.

KONTROLA ČIPOM
DOSELjENICIMA u Šangaju i Šendženu izdate su čip-kartice sa ličnim podacima, kako bi se kontrolisalo njihovo kretanje i korišćenje prava na javne usluge. Vlasti tvrde da one predstavljaju dokaz popuštanja u diskriminacionoj politici što je već umanjilo socijalne tenzije proizašle iz njihovog siromaštva, nedovoljne ili nikakve medicinske pomoći i skupe školarine.