TOKOM najezde državljana nekadašnje Jugoslavije u Nemačku polovinom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, željnih dobre zarade, za njih su ali i za nemačke goste otvarane gostionice čiji su zakupci bili naši zemljaci. To se događalo u gotovo svim mestima gde su se naselili tadašnji Jugosloveni.

Samo u Štutgartu, gradu u kome je živelo dvadestak hiljada Srba, između 1965. i 1980. je bilo bar tridesetak jugoslovenskih kafana, od toga najmanje desetak čiji su zakupci bili Srbi.

Već po imenu kafana se znalo iz kog dela nekadašnje Jugoslavije su došli često novopečeni gostioničari, ređe vlasnici gostionica. Pojavio se „Beograd -gril“, zatim je otvorena „Avala“, pa „Šumadija“ i neke druge, ali i „Split“, „Adrija“, „Zagreb“, „Mostar“, „Bosna“ itd. Doduše, kod nekih kafana koje su preuzeli naši ljudi su ostala, verovatno zbog tradicije ili su tako od zakupaca zahtevali vlasnici lokala, stara nemačka pa čak i italijanska imena. Čuveni štutgartski ugostitelj Stanko Bokun, poznatiji pod nadimkom Pera Napoleon zadržao je stara imena svojih lokala. Jedna njegova kafana u strogom centru grada se zove „Da Cesare“ a druga „Pane e vino“

Pomenimo da je u vreme nastajanja naših kafana, pa tako i danas, bilo dosta lako zakupiti neku već postojeću gostionicu, pogotovo ako posao u tom lokalu nije „cvetao“. Nisu tražene neke posebne kvalifikaije osim nekoliko dana obuke o higijeni i čuvanju životnih namirnica. Na štetu izučenih ugostitelja, nekadašnji zidari, limari, mehaničari ili zemljoradnici su počeli od prvih ušteđevina da otvaraju kafane. Ipak tržište je učinilo svoje. Opstale su kafane koje su nudile kvalitet hrane i pića a one lošije su vremenom nestale.

Pročitajte još - Nemački mamac novim radnicima

Nedavno su dvoje mladih ljudi, dvadesetopetogodišnja Beograđanka Marija Kovačević i njen, kako Marija kaže odličan prijatelj Nemac Bjorn Til, inače vrstan kuvar koji je radio u više poznatih restorana, odlučili da se osamostale i otvore svoj lokal.

Preuzeli su jednu kafanu u Štutgartu u neposrednoj blizini više sportskih terena. Čitav areal je okruženih prelepom bujnom šumom koja pogotovo u letnjim mesecima mami mnoge izletnike. Kafana nosi dosta neobično ime- „Waldgeist“ -ili na srpskom „Šumski duh“. Inače, poznato je da ta gostionica postoji od 1886. godine.

Dogovor o zajedničkom poslu je brzo postignut. Na jelovniku su se našli kako srpski tako i nemački specijaliteti. Marija je nadležna za prijem gostiju i nadzor kelnera a Bjorn je glavni u kuhinji. Za izučenog kuvara Bjorna nemački specijaliteti nisu bili nikakav problem- ali da bi dostigao savršenstvo i što se srpskih specijaliteta tiče, i Bjorn i Marija su se odlučili na neuobičajeni korak.

Otišli su u Beograd - pravo u Ugostiteljski školski centar u Jug Bogdanovoj ulici a odatle u hotel Palas. Taj hotel je ogledni objekat pomenute škole. Tu je Bjorn uz prevodilačku pomoć Marije od iskusnih srpskih stručnjaka za desetak dana naučio sve o našim specijalitetima ali i o ćevapčićima, o više vrsta pljeskavica, čuvenim leskovačkim uštipcima i drugim đakonijama sa roštilja.

Bjornova „specijalizacija“ u Beogradu se isplatila. Od gostiju koji sve češće navraćaju u lepo uređenu kafanu smo čuli da su prijatno iznenađeni kvalitetom i ukusom specijaliteta sa roštilja.

Naravno i odličnim prijemom i prihvatanjem gostiju uz veliki osmeh i poznato srpsko gostoprimstvo Marije Kovačević. Dugogodišnji glavni lekar poznate bolnice iz zadužbine inustrijalca Roberta Boša, Novosađanin dr Pera Silić nam je rekao da odavno nije, čak ni nedavno u njegovom rodnom gradu, jeo tako dobre i ukusne ćevapčiće i uštipke kao u „Šumskom duhu“. Pitamo se šta bi dr Silić tek rekao da je probao specijalitet kuće - perfektne ćevapčiće urolovane u tanku slaninicu. Ili o odličnoj gurmanskoj pljeskavici? Valjda će se doktor o tome oglasiti drugom prilikom.

Trud dvoje mladih poslenika da se „doškoluju“ u Beogradu je zaista vredan pažnje. Izlišno je navesti i to da ste u afani „Šumski duh“ u 70186 Štutgartu, Waldebene Ost Nr.. 223 uvek rado viđen gost!