UVEK kada krene iz Belgije u Srbiju, penzionisani briselski ugostitelj Stanislav Stanko Božić strepi od susreta sa srpskim policajcima na graničnim prelazima. Taj osećaj Božić ima skoro četiri decenije i teško može da ga se oslobodi.

- Promenile su se države, promenile se političke stranke, došla nam je demokratija u Srbiju, samo se služba državne bezbednosti nije menjala - objašnjava Stanko Božić.

Ima 89 godina i sjajno pamćenje. Rođen je u Banjaluci, u porodici železničara sa osmoro dece. Bio je partizan, član bataljona u Četvrtoj armiji, koja je oslobađala Bosnu, Slavoniju i Beograd. Završio je banjalučku gimnaziju i studije prava u Sarajevu. Radio je kao činovnik u opštini i kao načelnik Kriminalističke policije u Banjaluci. Tada je, kaže, došao u sukob sa političarima i stavljen pod kontrolu Udbe.

- Imao sam naređenje da hapsim seljake zbog toga što ne ispunjavaju obaveze u davanju hrane u akciji obaveznog otkupa. Bila je to, zapravo, pljačka seoskih domaćinstava. Napustio sam policiju jer nisam hteo da maltretiram seljake. Kada sam imenovan za opštinskog sudiju, oslobađao sam optužene krivice za loš otkup žita i mesa. Čak je i Hakija Pozderac zvao da me kritikuje, ali sam mu odgovorio da gleda svoja posla. Kazna je brzo stigla, isklučen sam iz partije i proglašen neprijateljem - seća se Božić tih događanja iz ranih pedesetih godina.

PORODICA STANKO Božić živi sa suprugom Zorom u kući sa velikim dvorištem. U Briselu je i njihova ćerka, sa unukom, koja radi u Odseku za narkomaniju belgijske vlade. Sin mu živi u Londonu i ima tri sina.

Da bi poštedeo porodicu političkog šikaniranja, sa ženom Zorom i dvoje dece odselio se u Beograd. Radio je kao pravnik u građevinskoj firmi, a žena Zorka u opštini Stari grad. Kako ih je Udba pratila, Božić je odlučio da ode na "službeni put" u Belgiju. Sa sobom je poveo ćerku Svetlanu i u Briselu 1957. godine zatražio političkli azil. Posle nekoliko meseci supruga Zora je kod ministra Svetislava Stefanovića Ćeće izmolila pasoš i došla u Belgiju. Sin Željko im je ostao kod njene majke u Dalmatinskoj ulici, gde su živeli.

- Živeli smo kao izgnani ljudi sa pasošem OUN i dalje strepeli od Udbe. Radio sa kao poslovođa u trgovini papirom. Nisam se družio sa srpskim emigrantima, ali nisam ni odlazio u ambasadu Jugoslavije da ne bih sretao komuniste. Poznavao sam i jedne i druge. Četnički vođa Milorad Bošković je bio fin čovek, biznismen. Komunisti su organizovali likvidaciju njega i njegovog brata 1976. godine u Briselu - opisuje situaciju Božić.

Kada je Božiću dosadilo u Briselu da radi kao službenik, sedamdesetih je u centru grada otvorio restoran "Dubrovnik". Gosti su mu bili visoki činovnici evropske i belgijske administracije, ugledni profesori i umetnici. Potom je otvorio i restoran "Beograd". To je u emigraciji nekome smetalo, pa su i danas nepoznati teroristi, ekplozivom pokušali da unište restoran "Dubrovnik".

- Pritiskali su me iz ambasade da radim za Udbu, a ovi iz emigracije su me za to stalno sumnjičali - seća se Stanko Božić, koji je zvanično postao državljanin Kraljevine Belgije 1965. godine.

Tek kada je dobio belgijski pasoš usudio se da poseti familiju u Banjaluci. Međutim, Božić je tada doživeo da bude prognan iz Jugoslavije.

DAPČEVIĆ POMAGAO sam generalu Vladu Dapčeviću kao čoveku, a ne kao staljinisti, kada ga je Tito progonio. Nagovorio sam ga da emigrira u Belgiju, oženio ga u Briselu da bi dobio papire. Njegova ćerka danas živi u Londonu i radi u jednoj banci - kaže Božić.

- Vlasti SFRJ su na osnovu procene Službe državne bezbednosti BiH naredile 13. septembra 1973. moje proterivanje iz zemlje. Označen sam kao državni neprijatelj i nepoželjna osoba. Zabranu boravka mi je izrekao zloglasni načelnik tajne policije Duško Zgonjanin, uz upozorenje da Jugoslaviju napustim za 24 časa. To mi nije uspelo, pa sam proteran dva dana kasnije - kaže Stanko Božić, koji je potom decenijama bio tretiran kao "persona non grata"

I posle raspada SFRJ i stvaranja nacionalnih država, ta zabrana je važila samo u Srbiji. Kako je Božić 1991. godine postao lider Srpske zajednice u Belgiji i član Odbora za humanitarnu pomoć otadžbini, morao je više puta da ide u Srbiju. Uvek kada bi ulazio zadržavali su ga i saslušavali, iako je belgijski državljanin, iako je imao i pismo iz ambasade SRJ u Belgiji da mu se kao humanitarcu pomogne.

- Policija je i dalje smatrala da sam ja državni neprijatelj i da treba detaljno da se utvrdi da li dolazim u Srbiju da se bavim terorizmom - priča Stanko Božić.

Njegova objašnjenja da Udba i SFRJ više ne postoje, i da zabrana više ne važi, nisu ubedili policajce da puštaju Božića da kao običan čovek uđe u Srbiju. Pokazivao je policajcima fotografije svog protesta u Briselu protiv NATO bombardovanja Srbije. Pričao im da kao publicista brani Srbiju u stranim medijima. Kako je maltretiranje nastavljeno, Božić je pisao i Dušanu Mihajloviću, ministru policije.

- Iz Kabineta ministra policije dobio sam 5. maja 2006. godine pismeno obaveštenje: "Utvrđeno je da možete nesmetano da uđete i boravite na teritoriji Republike Srbije". Međutim, već u avgustu 2009. godine, kada sam sleteo na beogradski aerodrom, policija me zadržala tri sata, dok je proverila moj identitet. Tada su mi čak i stvari pogubljene, jer je verovatno policija proveravala i moj prtljag. U to vreme počele su priče o evropskoj Srbiji, što je u mom slučaju značilo da treba građanina iz EU da maltretiraju. Požalio sam se ministru Dačiću - kaže Stanko Božić.

Policija ga od 2010. ne dira.