GODINE provedene u ribolovu se ne računaju u godine starosti. Ovog ribarskog gesla čvrsto se drži Đoko Mitrović (83), prekaljeni pecaroš, koji i u devetoj deceniji odapinje mušicu i puni torbe malim i velikim trofejima. Ceo život provodi na vodi, reci ili jezeru. Uživanje u prirodi, kako kaže, produžilo mu je život. I danas, kada ode na neki od nikšićkih revira, ostane po ceo dan, i svaki put se vrati okrepljen i osnažen, bez obzira na to da li je bilo ulova ili se prazne torbe vratio kući. Doduše, retki su bili trenuci u višedecenijskoj karijeri ovog alasa da "ne okrvavi udicu".

- Imao sam 12 godina kada sam sa ocem jednog dana pošao u ribolov na krupačke reke. Jezera još nije bilo, a reke pune pastrmke. Bilo je milina zabacivati veštačke varalice, mušice, leptire. Gotovo na svaki zamah trznula bi "kraljica" - priseća se Đoko. - U to vreme nije bilo najlona, pa smo se snalazili tako što smo čupali konjima repove i od njih pravili takozvana strunjila. Tako smo lovili.

Mnogo je vode poteklo od tada, a naš sagovornik se ne predaje. Još "ratuje". U Crnoj Gori gotovo da nema revira gde nije nogom stao, a kao jedan koji se po lepoti i bogatstvu ribljeg fonda izdvaja jeste reka Cijevna kod Podgorice.

"Harao" je Đoko i po Drini, Dunavu, Bilećkom jezeru, Trebišnjici i drugim atraktivnim mestima bišve Juge.

- Bilo je mnogo mesta za uživanje. Nikšićki ribolovci bili su poznati kao dobri. Osvajali smo pehare na brojnim takmičenjima i tako pravili lep imidž našem društvu. Nekada nas je bilo poput vojske, preko 1.500, a danas tri puta manje. Očigledno da vreme čini svoje, pa su mladi više okrenuti drugim zanimanjima, a manje čistom vazduhu i ribolovu - kaže Mitrović.

Nekadašnji železarac, koji je radni vek završio u tokariju valjaka, i danas je bez premca u pravljenju veštačkih mamaca. Mušičar koji na udici navrze "sve što leti". Davno je Đoko ispekao taj zanat, a svojevremeno je bio jedini u Crnoj Gori koji je u Kranju, u Sloveniji, dobio sertifikat za pravljenje ribolovnih mušica.


Ovaj vrsni inovator uspeo je da fen za kosu preprojektuje u rekvizit za poliranje mamaca, topio je petobanke kako bi napravio varalice, i veruje da će mladi shvatiti koliko je lepo bati alas. Sin Dragan uveliko ide utabanim očevim stazama i sa uspehom nastavlja porodičnu tradiciju.


PESMA O BRŠNU

ĐOKO je često išao u pecanje sa Gojkom Šurbatovićem iz sela Bršno, nedaleko od Nikšića. Svom velikom prijatelju poklonio je čak i jednu pesmu!

"Ima jedno mesto kršno i zove se selo Bršno. To je tvoja domovina od starina, gnezdo gde se orli viju, i s visine pozdravljaju Crnu Goru i Srbiju."