Otmičar Boinga 727 na letu od Njujorka do Čikaga 1976. godine, Zvonko Bušić, koji je dugi niz godina bio u američkom zatvoru, a zatim vraćen u Hrvatsku, ubio se u porodičnoj kući u Rovanjskoj kraj Zadra, potvrdila je njegova supruga Žulijen Bušić.

Zajedno sa svojim prijateljima, među kojima je bila i Žulijen, Zvonko Bušić je oteo avion obmotan lažnim eksplozivom, a cilj im je bio da podele letke u kojima su pozivali na otcepljenje Hrvatske od Jugoslavije.

Pravu bombu Bušić je ostavio u pregradi njujorške podzemne železnice i prilikom demontaže poginuo je policajac, a trojica je ranjeno.

Avion je sleteo u Parizu, gde su otmičari bili uhapšeni. Američki sud osudio je Zvonimira i Žulijen Bušić na doživotnu kaznu zatvora, ali je ipak došlo do pomilovanja i Žulijen Bušić je puštena 1999., a Zvonko Bušić 2008. godine, nakon što je trideset i dve godina proveo u zatvoru.

Na dočeku u Zagrebu bili su neki njegovi istomišljenici, među kojima je bio pevač Marko Perković Tompson, i tadašnji političari Dražen Budiša i Anto Kovačević, a priređen mu je i doček u Imotskom.

Nakon dolaska u Hrvatsku nije se politički eksponirao. Javnost u Hrvatskoj je podeljena u pogledu Bušićevih (ne)dela - jedni ga smatraju herojem, a drugi teroristom.


OPROŠTAJNA PISMA

Bušićev prijatelj Dražen Budiša je novinarima rekao da je Zvonko oproštajna pisma ostavio supruzi, rodibni, prijateljima i Hrvatima, u kome ih moli za oproštaj zbog onog što je učinio, jer više nije mogao da izdrži.

"Na jednom mestu u pismu kaže da više nije mogao da živi u Platonovoj pećini", rekao je Budiša novinarima i dodao da je "očigledno sanjati slobodnu Hrvatsku, uz sve nevolje, bilo lakše nego izdržavati hrvatsku svarnost".