Poslednje masovno ubistvo u SAD dogodilo se 3. avgusta 2019. godine, u 10.40 po lokalnom vremenu, kada je u trgovačkom centru u gradu El Paso (Teksas) ubijeno 20 ljudi i 26 ranjeno, od kojih je kasnije dvoje umrlo. Među ubijenima je bilo dvoje dece od dve i devet godina starosti, ali i devet građana Meksika. Ova ubistva predstavljaju jedno od većih stradanja u istoriji SAD, odnosno države Teksas. Ubica je koristio poluautomatsku pušku i pucao je nasumice po kupcima i radnicima tržnog centra. Na mestu incidenta nalazilo oko 3.000 kupaca i 300 radnika, te su ljudi u panici zagušili izlaze. Policija se posle poziva zaposlenih pojavila tek nakon šest minuta i uhapsila je ubicu koji nije pružao otpor. Predsednik SAD Donald Tramp postupak ubice Patrika Kruzijusa nazvao je „aktom mržnje“, a u znak solidarnosti sa žrtvama 7. avgusta posetio je El Paso i Dejton.


SAD KAO SVETSKI LIDER

Federalna vlada SAD definiše masovnog ubicu kao „ličnost koja iz streljačkog oružja ubije najmanje tri čoveka u kratkom vremenskom periodu, a u naseljenom mestu“. No američka statistika o pitanju masovnih ubistava nije najpouzdanija, pošto ne ubraja sva „slučajna“ ubistva, jer ih kategorizuje kao „nesrećne slučajeve“, odnosno „nestale bez traga“. Uvažavaju se samo ona javna i masovna ubistva i gde postoji više očevidaca. I pored ovako manjkave statistike, ona pokazuje da se u SAD dogodi 76 posto svih masovnih ubistava (Evropa učestvuje sa 17 posto).


Zašto SAD drže ovu neslavnu „štafetu“ nikome nije jasno.
Istorija masovnih ubistava u SAD počinje 1950-ih godina, pri čemu je svake naredne decenije broj masovnih ubistava rastao, a 79,2 posto ubica nije služilo američku armiju. Interesantno je da je skoro polovina ubistava (46,11%) izvršena „iz zabave“. U SAD masovna ubistva često imaju specifičnu formu – kada u vrlo kratkom vremenu jedan čovek na nekoliko mesta izvrši više ubistava, pri čemu žrtve bira metodom slučaja.

PROČITAJTE JOŠ: Zatvorenik u SAD priznao da je ubio 90 osoba

Oktobra 2014. objavljeno je istraživanje profesora sa Harvarda u kome se konstatuje godišnji rast masovnih ubistava za tri puta, te konstatuje da se događaju na svakih 64 dana (tokom jedne kalendarske godine). U periodu od 1982. do 2011. masovna ubistva događala su se na 200 dana. Ovo istraživanje je saglasno i sa podacima FBI iz septembra 2014. u kome se konstatuje porast slučajeva masovnih ubistava na 16,4 posto godišnje (a 2000–2006. bilo je samo 6,4).

Ako se pogleda lista najvećih masovnih ubistava od 1949. do 2019. godine u SAD, jasno je da su to ona iz Las Vegasa (2017) kada je ubijeno 58, a ranjeno oko 500 ljudi, Orlandu (2016) – ubijeno 49 i ranjeno oko 50 ljudi, zatim Virdžinskom politehničkom institutu (2007) kada je ubijeno 32 ljudi, Osnovnoj školi „Sendi Huk“ (2012) kada je ubijeno 27 ljudi i u Sazerlendu Springusu (2017) – ubijeno 25 ljudi.




No vratimo se El Pasu. Naime, jedan učesnik u raspravi o masovnim ubistvima u SAD je na svom tviter nalogu ostavio sledeći komentar: Rod, nekoliko nedelja ranije po tvojoj preporuci pročitao sam knjigu „Vajtšift“ (Whiteshift), a jučerašnji incident u El Pasu je direktna potvrda teza iz knjige. Da li je ovaj lik trebalo da ubije 20 ljudi u supermarketu „Volmart“ (Walmart)? Kako god pogledaš, ne. Tačka. Odlazak na granicu radi ubijanja nevinih Meksikanaca je rasizam (bez navodnika)? Da, dođavola. Tačka. Međutim, mnoge stvari o kojima on govori u svom „manifestu“ nikako nisu netačne i odražavaju stavove mnogih belaca, posebno u delu u kojem govori o kulturi koja nestaje pred našim očima i ciničnim političarima koji slede „Migrantske glasače“ (demokrati), ili jeftinu radnu snagu / ekonomski rat (većina republikanaca) – gorljivo stigmatizuju bilo koji prigovor kao amoralan, znači da izlaze iza predela razuma. Neću ulaziti u detalje: „belo … blesak besa… Tramp 2016 … establišment … duboka država… itd, itd.“ – Vi dobro znate ovu priču bez mene, ali nije daleko od istine da su beli ljudi opravdano zabrinuti zbog demografskih promena, koje nisu manje relevantne od problema i briga drugih etničkih grupa. Pored toga, beli Amerikanci postaju sve obespravljeniji od svojih izabranih predstavnika: u najboljem slučaju čini se da ih uopšte nije briga za sudbinu svojih birača, a u najgorem slučaju počinju da tvrde da moraju da promene mišljenje. Izbor Trampa bio je potpuno predvidljiv događaj, a iz istog razloga trebalo bi da očekujemo i njegovu pobedu na narednim izborima. Drugim rečima, kao uzrok za masovna ubistva sugeriše se obespravljenost i nezadovoljstvo belaca (beli rasizam).


Ova zapažanja vraćaju nas knjizi „Vajtšift“, navodi Rod Dreher za list „Amerikan konzervativ“. Složila se situacija u kojoj se problemi i prioriteti belih ljudi zanemaruju – bez obzira koliko ovakvi prigovori mogu da izgledaju političarima i levičarima nelegitimno, jer će samo dovoditi do umnožavanja ovakvih incidenata i rasta rasizma. Istovremeno će „zatezanje kaiša“ u borbi protiv „ksenofobičnih iskaza“ i pooštravanje zakona o oružju stvoriti još veću ogorčenost. Beli ljudi žele da ih političari i drugi saslušaju – umesto toga, oni se napadaju, ponižavaju ili se od njih traži da poštuju principe „političke korektnosti“.



PROBLEM ASIMETRIČNOG MULTIKULTURALIZMA

Trampova pobeda u 2016. bila je „jednostavna“ izborna pobeda. Šta se dešava kada belci shvate da izbori ne rade u njihovu korist? Šta se dešava kada se politička retorika usmerena protiv belaca transformiše u nešto konkretno i štetno, uz to zaštićena snagom države? Šta se dešava kada se „asimetrični multikulturalizam“ i njegova diktatura pretvori u ugnjetavanje (belaca)?


Ili šta reći na svedočenje vlasnika diplome uglednog američkog univerziteta: „Ja sam finansijski nezavisni i bogati četrdesetogodišnjak sa univerzitetskom diplomom klase Liga plus. Imam pristojan život. Nisam jedan od ljudi koji u svakom trenutku rizikuju da izgube posao i dosad me nijedna bolest – nasilje ili zavisnost – od koje danas pate zloglasni beli Amerikanci nije dotakla. Ali vrednosti mog života ipak se slažu sa većinom onoga što ubica govori u svom manifestu. Da li me brine mešanje rasa i genetska raznolikost? Ne, ali brinem se da će izrazito američka kultura i nasleđe moje mladosti zauvek nestati, a umesto njih dolazi nešto strano, tuđe – samo zato što je političarima nedostajalo hrabrosti i poštenja da se zauzmu za njih. Zabrinut sam da će moja deca odrasti u svetu drugačijem od mog – a sve u ime ’napretka’.“


Gorenavedeno neće nestati tek tako. Sve dok političari i levičari skriveni u institucijama kulture i nauke ne počnu da ozbiljno shvataju belce i njihove probleme – dok ne prestanu da stigmatizuju njihove poglede kao nemoralne i nezakonite i ne tretiraju one koji tvrde da su „zagovornici superiornosti bele rase“ – masovne pucnjave i drugi incidenti uz upotrebu nasilja dešavaće se sve češće, što će voditi u rat.

Na kraju dodaje: „Molim vas, nemojte misliti da u mojim rečima postoji pretnja ili otvoren poziv na nasilje. Sve što želim reći je da, uprkos zlonamernoj akciji, ubica iz El Pasa nije ’sam’ u svojim nekonvencionalnim pogledima. Deli ih mnogo ljudi – više belaca – nego što mislite, samo još nisu prešli liniju iza koje je nasilje jedino sredstvo. Prošli vikend je svima nama upozorenje.“ Na kraju je zaključio: „Razumem u čemu je smisao i slažem se da stalna demonizacija belaca, koja se sprovodi u akademskim krugovima i popularnoj kulturi, izaziva tako zlu reakciju kod manje emocionalno stabilnih belaca.“


Deo masovnih ubistava u SAD definitivno ima politički predznak. Ubica iz El Pasa je ostavio manifest, kao i ubica iz Krajstčerča, što znači da stavove o superiornosti belaca i beli nacionalizam treba razmatrati kao važan izvor nasilja, kao što je i radikalni islam, navode neki američki analitičari, a to argumentuju događajem koji se zbio samo nekoliko časova posle pucnjave u El Pasu. Ovaj put je napad izveo belac Konor Bets u Dejtonu (država Ohajo), pri čemu je ubio devet ljudi, pre nego što ga je policija likvidirala.


PROČITAJTE JOŠ: Najozloglašeniji masovni ubica 20. veka na samrti


Šta se zna o Betsu? Zna se da je samoproglašeni levičar koji je pisao o spremnosti da glasa za demokratu Elizabetu Voren, da je hvalio satanu, da je bio nezadovoljan ishodom izbora 2016. te da je želeo socijalističko društvo („Meni je potreban socijalizam i neću čekati da ovi idioti nađu zajednički jezik“). Tviter profil Betsa je ovako opisan: „fanat anime (metalac), levičar, idem u pakao i ne želim da se vratim“). U jednom od tvitova napisao je: Idem na noćne mise. Na kraju, pesme su dobre. #athiestsonchristma. Ispod selfija postavio je #selfie4satan #HailSatan @SatanTweeting.
Agencija „Asošijeted pres“ kaže: „Školski drugovi ubice devet ljudi u rano nedeljno jutro u Dejtonu govore da su ga svojevremeno izbacili iz škole zbog sastavljanja ’crnih spiskova’ ljudi koje treba ubiti, kao i ’spiska za silovanje devojčica’, gde je unosio imena devojčica koje je hteo da siluje.“ Svedočanstva dvojice njegovih školskih drugova objavljena su posle izjave policije da u biografiji 24-godišnjeg Betsa nije bilo ničega da mu se zabrani kupovina puške velikog kalibra sa velikim kompletom municije kojom je pucao po ljudima stojeći na vratima bara.


Ko je, dakle, kriv za Betsovo nedelo? Kako shvatiti nedelo Adama Lenzija koji je izvršio masovna ubistva u školi „Sendi Huk“? Nije bio politički opredeljen, a bio je i autističan.


Međutim, nisu samo belci masovne ubice u SAD. Čo Sin Hi je masovni ubica sa Virdžinskog politehničkog instituta 2007. godine. Omar Matin je pucao u noćnom klubu „Puls“, a zakleo se na vernost tzv. Islamskoj državi i bio je islamski ekstremista, a imao je i homoseksualne sklonosti. Crnac Mika Ksavje je 2016. ubio pet policajaca u Dalasu i želeo je da se bori protiv belaca koji su ubijali crnce. Iste godine je Gavin Judžin Long, takođe crnac, u znak političkog protesta napravio zasedu i ubio policajce u Baton Ružu.


Da analitičari SAD, odnosno glavni urednici i njihove gazde, imaju pogrešan pristup problemu masovnih ubistava i ubica govore brojni podaci. Uvek se prvo ukazuje na političku pozadinu. Posle ubistava u noćnom klubu „Puls“ „Njujork tajms“ je objavio redakcijski članak u kome kritikuje republikance za njihove „predrasude“ (homofobiju), dok je časopis „Slejt“ osuo drvlje i kamenje na hrišćane. Na kraju se pokazalo da je ubica pripadnik tzv. Islamske države.
Nakon ubistva u El Pasu brojni analitičari (i mediji za koje pišu) krivicu svaljuju na Donalda Trampa, jer je navodno svojom retorikom podstakao belce da čine nasilje, a dodatni argument je i što je ubica bio pristalica američkog predsednika (sudeći po socijalnim mrežama gde je imao profile). Međutim, ko ga je poznavao, znao je da ima „ludački karakter“, a da mu je otac umro od narkotika i alkohola.


Interesantno je da većina američkih eksperata misli da nije rešenje u zabrani kupovine oružja, jer masovne ubice nađu načina kako da ostvare svoj naum (npr. u Kini ubijaju nožem). Treba obratiti pažu na ljude, ne ostavljati ih u izolaciji kako ne bi izgubili osećanje pripadnosti društvu, odnosno kako ne bi izgubili smisao i cilj života.


Sociološka istraživanja pokazuju da se masovne ubice u SAD najčešće regrutuju iz reda muškaraca (94 posto) koji su izgubili osećanje pripadnosti društvu, a često su sledbenici okultno-satanističkih sekti ili ekstremnih ideologija, a potiču iz razbijenih porodica i porodica gde je upotreba narkotika i alkohola bila praksa, pri čemu nije tačno da se radi samo o pripadnicima bele rase. Masovne ubice dolaze i iz redova crnaca, Arapa, latinoamerikanaca… Ostaje, dakle, nejasno zašto američki mediji nastoje da stigmu masovnih ubistava „zalepe“ za belce.


Interesantno je da ubice po pravilu nisu imali kontakte sa ubijenima (često pređu i po hiljadu kilometara da pucaju po nepoznatim ljudima), ali mogu imati veze sa mestom izvršenja ubistva (pohađanje škole, fakulteta ili zaposlenje). Izgleda da pucanje u masu predstavlja „pucanje u društvo koje je prognalo konkretnog čoveka“.

(Zoran Milošević/Pečat)