Ovog meseca zapadni mediji „proslavili su“, kako kažu, 20 godina vlasti Vladimira Putina, podsećajući na to kako ga je 5. avgusta 1999. bivši predsednik Rusije Boris Jeljcin – imenovao za premijera. Bilo je svačega u tim napisima, od toga kako je Putin tokom dve decenije „pretvorio“ Rusiju u državu organizovanog kriminala i korupcije, a pre svega autokratsku i neliberalnu, pa do optužbi da uopšte ne želi da napusti Kremlj, već planira da vlada večno. A ako, kojim slučajem, i prepusti nekome vlast, onda će to svakako biti neko poput njega, dakle „silovik“, čovek od oružja i službe, čvrstorukaš željan vlasti i pljačke sopstvenih građana. A i kakav bi drugo mogao da bude neko ko bi nasledio „mračnog kagebeovca“, mrzitelja Zapada i svega što je demokratsko i liberalno? Pa taj mora da bude samo gori od Putina! Oličenje čistog kagebeovsko-birokratskog zla! Putinovo mezimče odgajano pod neonskim svetlom u laboratoriji na Lubjanki.


POSLEDICE „PUTINOVIH DVADESET GODINA“

Ispisano je, dakle, ovih dana sve i svašta o ruskom lideru i „njegove dve decenije“, ali najmanje tačnih i preciznih činjenica, jasnih i logičnih uzročno-posledičnih veza, a posebno nedostaje ono glavno – uloga Zapada i njegove politike u događajima koji su oblikovali današnju Rusiju, njenu vlast i savremeni svet. Čitajući te tekstove, stekao bi se utisak da je Ruska Federacija izolovano, gotovo pusto ostrvo, nešto poput Severne Koreje, a ne globalna supersila koja danas otvoreno projektuje svoju moć u svim uglovima planete – od Venecuele i Afrike, preko Sirije, do Evrope i Balkana. Lamentirajući nad time kako „Rusi željni slobode“ već 20 godina ne mogu da svrgnu diktatora Putina, gotovo niko i ne pominje da ni mnogo sitniji „neprijatelji Zapada“, poput Bašara Asada, Nikolasa Madura, Aleksandra Lukašenka ili Milorada Dodika godinama ne mogu da budu uklonjeni metodama obojenih revolucija i krvavih prevrata – ma šta Vašington i njegovi prijatelji činili. I to su, očigledno, posledice „Putinovih dvadeset godina“, ali mnogi i dalje to ne mogu da shvate…

PROČITAJTE JOŠ: Putin: Završena finska deonica „Severnog toka 2“


Možda bi stvari postale jasnije kada bi, za početak, razumeli da nije reč o 20 Putinovih godina, nego o – bar 30! Ako je možda preterano reći da njegov uspon ka vrhu počinje 1979, posle okončanja Visoke škole KGB-a u Moskvi, onda je 1989. godina bila presudna za upisivanje Putinovog imena na listu onih kojima se mogu poveriti najviše funkcije u državi. Posle pada Berlinskog zida, tog 5. decembra 1989, razularena masa zauzela je zgradu lokalnog sedišta Štazija u Drezdenu, a zatim krenula na „sovjetsko vojno predstavništvo“, a zapravo rezidenturu KGB SSSR u Drezdenu. Vladimir Putin, šef tog „predstavništva“, naoružan samo pištoljem, izašao je pred rulju i rekao da dalje neće moći jer su u zgradi vojnici sa naredbom da pucaju ako neko bude pokušao da provali. „A ko ste vi?“, zapitao je vođa demonstranata. „Prevodilac“, odgovorio je tada jedan od lidera sovjetske obaveštajne grupacije u istočnoj Nemačkoj, odakle su nadzirali američke saveznike u Evropi. Rulja se razišla bez upada u sovjetsku zgradu, a Putin je uspeo da spali veliku količinu poverljive dokumentacije i od tog trenutka počinje njegov neprekidni politički uspon.


POŠTOVANjE U KREMLjU

Već od maja 1990. postaje savetnik Anatolija Sobčaka, predsednika gradske skupštine Lenjingrada i kasnijeg gradonačelnika Sankt Peterburga. Radeći u upravi rodnog grada, Vladimir Putin sticao je neophodno političko iskustvo. Bio je zadužen za „spoljne veze“, privlačenje stranih investicija, a ostalo je upamćeno da je utemeljio valutnu berzu u tom gradu posle pada komunizma. Od tada, pre tri decenije, američke specijalne službe počinju aktivno da prikupljaju podatke o njemu. Da je odmah postao trn u oku mnogima, videlo se i 1992. iz afere obelodanjene nakon „prikupljanja informacija o mahinacijama u snabdevanju“ Sankt Peterburga, što je bio prvi javni udar na njega. Mnogi zapadni mediji i danas se s nostalgijom sećaju te afere, kada je od Sobčaka traženo da smeni Putina. Gradonačelnik je, međutim, postupio suprotno – kad je bio odsutan, određivao je upravo Putina da ga zamenjuje. Neformalno, od 1993, a posebno od 1994. godine vlast u „severnoj prestonici“ preuzeo je Putin. Tada je već bilo jasno da je ovaj 42-godišnjak spreman i sposoban za najveće domete.

S porazom Sobčaka na izborima 1996, Putin i njegova ekipa iz gradske uprave prelaze „na rad“ u Moskvu. Među njima su bili: Igor Sečin (sadašnji predsednik „Rosnjefta“), Dmitrij Medvedev (bivši predsednik i sadašnji premijer Rusije), Viktor Zubkov (predsednik Saveta direktora „Gazproma“, u dva navrata premijer i v. d. premijera Rusije i bivši predsednik Saveta ministara Savezne države Rusije i Belorusije), Aleksej Kudrin (predsednik Računske komore i 12 godina ministar finansija Rusije), Aleksej Miler (predsednik Uprave i zamenik predsednika Saveta direktora „Gazproma“), German Gref (predsednik Uprave Sberbanke), Dmitrij Kozak (zamenik premijera Rusije), Viktor Ivanov (dugogodišnji direktor Federalne službe RF za kontrolu prometa narkotika), Sergej Nariškin (bivši predsednik Državne dume i sadašnji direktor Spoljne obaveštajne službe), Vitalij Mutko (zamenik premijera Rusije) i mnogi drugi.

PROČITAJTE JOŠ: Putin: Neke zemlje iskrivljuju razloge za Drugi svetski rat


Putin stiže poslednji i posle kraćeg boravka na mestu drugog čoveka protokola predsednika Rusije, 26. marta 1997. postavljaju ga za zamenika šefa predsedničke administracije umesto Alekseja Kudrina – koji postaje zamenik ministra finansija Anatolija Čubajsa, „oca ruske privatizacije“. Na isti dan tri godine kasnije, 26. marta 2000, Putin će pobediti na predsedničkim izborima sa osvojenih 52 odsto glasova u prvom krugu i biti inaugurisan 7. maja. Putin u Kremlju dobija i specijalnu funkciju, šef Glavne kontrolne uprave predsednika Rusije, gde sprovodi istragu vojnih nabavki koja već u maju rezultira ostavkom ministra odbrane Igora Rodionova. Iste godine rešava i slučaj korupcije u ribolovstvu na Dalekom istoku, nakon čega je u narednoj deceniji zvanično udesetostručen ulov.


Ključni potez Putin je takođe povukao 1997, kada je pomogao da pređe u Francusku Anatoliju Sobčaku, koga su nove gradske vlasti Sankt Peterburga progonile zbog navodnih zloupotreba. Tadašnji šef predsedničke administracije i Jeljcinov zet Valentin Jumašev svedočio je potom da je ovim činom Putin stekao veliko poštovanje u Kremlju i najverovatnije uticao na to koga će šef države odabrati za svog naslednika. Za razliku od mnogih u Jeljcinovom okruženju, pokazao je da ne zaboravlja one koji su za njega mnogo učinili, odnosno prijatelje u nevolji. Putin je i Jeljcina zaštitio sa mesta v. d. predsednika Rusije – Ukaz broj 1, potpisan odmah po ulasku u Kremlj 31. decembra 1999, odnosio se na imunitet bivšeg šefa države i njegove porodice od krivičnog gonjenja, uz garancije doživotnih privilegija. To se pokazalo kao mudar i odgovoran potez koji je omogućio tranziciju vlasti i građanski mir u osetljivom trenutku.


ZABLUDE ZAPADNIH KREMLjOLOGA

Posle tek nešto više od godinu dana u Moskvi, upravo na inicijativu Jumaševa, Jeljcin postavlja Putina 25. maja 1998. za prvog zamenika šefa predsedničke administracije i od tog trenutka postaje jedan od najmoćnijih ljudi u Kremlju. Kada ga je, samo dva meseca kasnije, 25. jula 1998, opet na predlog Jumaševa, Jeljcin imenovao za direktora Federalne službe bezbednosti, mnogima je tada moglo da bude jasno ko je novi „bos“ u Rusiji, mada su zapadni kremljolozi i dalje verovali da bi naslednici u Kremlju trebalo da budu liberalno nastrojeni Boris Njemcov ili Anatolij Čubajs. Očito da je, osvajanjem drugog predsedničkog mandata Borisa Jeljcina u julu, i njegove inauguracije u avgustu 1996. godine – prošlo i vreme „infantilnog amerikanizma“ u Rusiji. Moguće je da ovi „kremljolozi“ i danas veruju da je puka slučajnost što su odmah posle Jeljcinove inauguracije u Moskvu prešli Putin i cela njegova „lenjingradska ekipa“. U tom slučaju, oni su zasigurno uvereni i da je Jeljcin bio „američki čovek“, kukavica i pijandura.


Dva dana posle početka NATO agresije na Jugoslaviju, 26. marta 1999, Jeljcin postavlja Vladimira Putina i za sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije čime direktor FSB-a dobija ogromna ovlašćenja i uvid u funkcionisanje celokupnog bezbednosnog sistema zemlje. Ono što je u tom trenutku upućenima bilo jasno već deset godina, Jeljcin je ozvaničio 5. avgusta 1999, kada je naznačio Putina za novog premijera, a poslednjeg dana prošlog milenijuma i za svog naslednika, odnosno v. d. predsednika Ruske Federacije. Zapadni kremljolozi – koji nisu razumeli „kako se kalio Putin“, ali i celokupna vlast nove Rusije – počeli su brojanje dana, meseci i godina vlasti ruskog lidera. Ako i dalje misle da je današnja Rusija sistem koji počiva na pojedincu, ma kako sposoban i uticajan on bio, onda oni vide samo vrh ledenog brega, a ne duboku državu ispod površine – ne manje moćnu od one u Americi.


(Bojan Bilbija/Pečat)