OD STALNOG DOPISNIKA: MOSKVA

NEZAVISNO od toga koliko će građana Krima zaokružiti „da“ na referendumu o pripajanju Rusiji, nove vlasti će imati problema sa lokalnim Tatarima, od kojih ne mali broj podržava vlasti u Kijevu. Na Krimu živi oko 260.000 Tatara, što je oko 15 odsto ukupnog stanovništva, a ponuđeno im je da dobiju potpredsednika vlade i dva ministra, kao i da im se otvaraju škole i fakulteti na tatarskom jeziku.

Bez obzira na obećanja koja su dobili od novih vlasti na Krimu, ali i od Kremlja, najaktivniji i najagresivniji deo krimskih Tatara u petak je demonstrirao protiv pripajanja Rusiji. Njihova organizacija Medžilis organizovala je živi lanac protiv referenduma.

Putin je nešto ranije, u sredu 11. marta, razgovarao telefonom oko pola sata sa bivšim rukovodiocem Medžilisa Mustafom Džemilevom, koji je sada član ukrajinskog parlamenta. Džemilev nije skrivao da je za razgovor sa Putinom dobio zeleno svetlo od Kijeva. U obraćanju novinarima Džemilev je prepričao razgovor: da je on kazao Putinu da je za celovitost Ukrajine, da ga je Putin zamolio da krimski Tatari ne budu uvučeni u konflikt, jer to žele ukrajinski nacionalisti i da je ruski lider obećao da će učiniti sve da tatarski narod na Krimu ne doživi još jednu tragediju. Džemilev je ta obećanja prokomentarisao rekavši da je Putin dao naredbu svojoj vojsci da ne dolazi u sukob sa Tatarima.

OTIMANjE ZEMLjE POVRATAK Tatara na Krim iz centralne Azije građani poluostrva prihvatili su sa razumevanjem. Ali, umesto da im vlasti daju zemlju, Tatari su sami počeli da budu „geometri“. Tada su i počeli sukobi sa stanovnicima Krima. Spor se posebno rasplamsao posle „narandžaste revolucije“ i dolaska na vlast Viktora Juščenka, koji im je bio zahvalan za podršku. Tatari su zauzeli deo prostora gde je nekada bio nemački koncentracioni logor „Krasnij“. Juščenko je činio sve da dobije lojalnost Tatara, pa su vlasti ozakonile otimanje zemlje. Od početka devedesetih zauzeli su više od 1.300 hektara zemlje. Jasno je da ako Krim bude u sastavu Rusije, takve anarhije više neće biti.

Džemilev je nešto kasnije pozvao NATO da reaguje na Krimu kao na Kosovu. Tražio je od vlasti Kazahstana, Azerbejdžana i Turske, da ne dozvole da se Krim odvoji od Ukrajine.

I sadašnji rukovodilac Medžilisa Refat Čubarov kaže da su oni kategorično protiv referenduma o pripajanju Rusiji. Tatari koji uvažavaju stav Medžilisa neće glasati na referendumu i traže da se problem Krima reši na međunarodnom nivou.

Na drugoj strani konkurentska organizacija Tatara „Sebat“ smatra da se prema novim predlozima vlasti na poluostrvu treba odnositi sa pažnjom. Njihov lider Sejdamet Gemedži kaže da Medžilis na čelu sa Refatom Čubarovom namerno provocira pogoršanje situacije.

Sami Tatari na Krimu priznaju da su podeljeni, ali ne mali broj verskih fanatika je okupljen baš oko Medžilisa.

U poslednjih desetak godina od 87 džamija napravljenih na Krimu nijedna nije napravljena lokalnim prilozima. Trećina je napravljena donacijama iz Saudijske Arabije i Katara. Još trećina novcem iz Turske, a trećina donacijama raznih međunarodnih fondova.

Direktor Instituta zemalja ZND (bivših sovjetskih republika) Konstantin Zatuljin optimistički kaže da Medžilis ne okuplja više od 30 odsto Tatara na Krimu i da njegova moć ne treba da se preuveličava. Zbog toga Zatuljin veruje da je dosta Tatara koji će sarađivati sa novim vlastima na Krimu.


DEPORTACIJA 1944. GODINE

SSSR je 1944. godine sa Krima deportovao 228.000 Tatara. U odluci Državnog komiteta odbrane SSSR od 11. maja 1944. godine se navodi da se Tatari sa Krima deportuju jer su izdali domovinu, dezertirali iz sovjetske armije i prelazili Nemcima. Svaki treći Tatarin u dobi za služenje u armiji bio je na strani Nemaca.

Posebno su se odlikovali zverstvima prema sovjetskim partizanima. Tatari su Nemcima pomagali kod slanja sovjetskih građana u logore i pri njihovom masovnom ubijanju.

Deportovani su u Uzbekistan, Kazahstan, Tadžikistan, Marijsku autonomnu republiku, Ural i Kostromsku oblast.

Sovjeti su imali crno-beli pristup, pa su deportovali i Tatare koji su se borili kao vojnici Crvene armije. Tokom 1945. i 1946. godine u Aziju ih je deportovano 8.995, od čega 524 oficira. Samo oni koji su bili nagrađivani za hrabrost mogli su da ostanu.