GODINAMA su gubili popularnost, a danas im se ljudi vraćaju i upisuju se na listu čekanja. Na kibuce, ostrvca egalitarizma u modernom Izraelu, posle duge pauze useljava se više ljudi nego što sa njih odlazi.

Ukupna populacija kibuca od oko 143.000 ljudi najveća je u njihovoj 102 godine dugoj istoriji. Između 2005. i 2010. godine broj njihovih stanovnika uvećao se za 20 odsto. Kibuci doživljavaju svojevrsnu regeneraciju - preokrenut je i trend starenja populacije.

Sve više porodica privlače kvalitet obrazovanja i životne sredine, prostranost i bezbednost. Prema Amikamu Osemu, koji više od pola veka živi u kibucu Afrikim kraj Galilejskog jezera, najvažniji adut je osećaj zajedništva.

- To je princip kibuckog života - međusobna ispomoć i odgovornost jednih za druge - prenosi londonski ”Gardijan” njegove reči. - Kibuc je kao orkestar u kojem ljudi izvode različite partiture, ali zajedno stvaraju nešto smisleno.

Ni kibuci, doduše, nisu što su bili. Samo šezdesetak od 275, koliko ih ima u Izraelu, zadržao je potpunu uravnilovku među stanovnicima: svi imaju ista primanja, bez obzira na vrstu posla. Većina je uvela platne (klasne?) razlike i, što je možda još važnije - dozvolila svojim članovima da rade i izvan kibuca, doprinosići zajednici postotkom ”spoljašnje” zarade.

INICIJACIJA PRE nego što kandidata prihvate za člana s punim glasačkim pravima, on (ona) mora da iznajmi dom na kibucu. Većina članova sada su vlasnici svojih kuća, koje je moguće preneti deci ili prodati nazad zajednici. Poneka porodica, naravno, vremenom shvati da takav život nije za nju. Ponekog kandidata i odbiju. - Mogli bismo da udvostručimo površinu kibuca, ako bismo hteli - kaže Janiv Osem (50), Amikamov sin i izabrani šef kibuca. - Moramo da budemo oprezni. Ljude sa krivičnim dosjeima, počinioce finansijskih prekršaja i one sa antidruštvenim ponašanjem nismo pozivali da nam se pridruže.

Omogućavanje vlasništva nad kućom takođe je privuklo nove generacije, odbojne prema čistokrvnoj formi života u komuni. Kibuci danas, čak, zapošljavaju poljoprivredne radnike iz Jugoistočne Azije. Sve te promene bile su bolne, posebno za generaciju pionira te vrste zajednice, sazdane u socijalističko-cionističkom snu. Vremena se, međutim, menjaju, a stare generacije nestaju neprimetno, kao i njihovi ideali.

Stanovništvo pomenutog kibuca Afrikim uvećalo se sa 500 na 600 ljudi, pa sada nema mesta za sve koji bi tamo da žive. Mnoga deca današnjih članova želela bi tu da podižu sopstvene porodice. A mnogi nikada nisu živeli u kibucu.

Afrikim ima progresivnu poresku stopu, kao neka država pod vlašću (demokratske) levice: što više zaradiš, više daješ u zajednički fond. Postoji zagarantovani ”minimalac” za sve, a kibuc pomaže i zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, socijalne potrebe i brigu o starima. I, gle čuda, sve to je narodu privlačno.

Zajednica vodi nekoliko uspešnih biznisa, održava ribnjake, uzgaja urme, banane, avokado i masline. Kibuckim novcem potpomognuta obedovaonica, srce kibuca, otvorena je svakog dana za ručak i dvaput nedeljno za večeru.

- Bila je to velika promena za nas, trebalo je vremena da se prilagodimo. Ali želeli smo da živimo u zajednici, među prijateljima - rekla je Vered Ofir (45), instruktorka fitnesa, kojoj posebno imponuje što njenih četvoro dece imaju gde da budu dok je ona na poslu.

U ovom modernom kibucu nema formalnih prepreka za život nekonvencionalnih porodica, poput istopolnih parova. Njegovi stanovnici nisu komšije, već partneri - odgovorni za celinu.

Posle decenija života u svetu koji formalno promoviše individualizam i posebnost, a mnogi će reći zapravo potrošačku samoživost i izopštenje iz tradicionalnog društva, neki moderni Izraelci tako su izabrali naizgled zastarelo - zajedništvo.

- Gradovi umeju da budu veoma usamljena mesta - kaže Vered Ofir, s dugim iskustvom života u Tel Avivu.