Zemljaci su se, 73 godine od pogubljenja najvećeg španskog pesnika Federika Garsije Lorke, setili da kopaju po obroncima iznad Granade, ne bi li pronašli njegove zemne ostatke. Lorku su frankističke vlasti pogubile na početku Španskog građanskog rata, 19. avgusta 1936. godine, samo zato što je bio pesnik i što nije hteo da se bori na njihovoj strani.
Čuveni španski istražni sudija Baltazar Garson, onaj isti koji je hapsio Augusta Pinočea, zatražio je prošle nedelje od Vrhovnog suda da naredi sudskim vlastima u Granadi da više ne opstruišu potragu za Lorkinim kostima. Garson već treću godinu vodi istragu o Frankovim zločinima, pa je u sklopu toga zatražio da počne otvaranje masovnih grobnica u okolini Granade. U jednoj od njih su pokopani i smrtni ostaci Lorke, kao i još od 2.000 do 3.000 žrtava ondašnjih fašističkih vlasti, koje je predvodio general Francisko Franko, kaudiljo Španije.
Građani se ovih dana u Španiji svrstavaju u dva tabora: one koji su za to da se kopa, i one koji misle da mrtve treba ostaviti na miru, da je Španija u svojoj istoriji sasvim dovoljno brojala leševe svoje dece.
Oni koji na sve gledaju nešto smirenije, kažu da se Španija prekasno setila da pronađe grob i obeleži Lorkinu večnu kuću na način kako je on to zaslužio. Minulih decenija, u klancu pored Visnara i ispod planine Alfakar, tamo gde je bilo stratište, fašisti su prvo zasadili borove da zametnu tragove svog zločina, a potom su lokalni preduzimači podigli nekakve zgradurine, tako da se danas ne zna ni gde treba kopati.
U talasu polemika i sudskih sporenja javila se i porodica Garsije Lorke. On nije imao direktnih naslednika. Ubijen je neoženjen. U životu su, međutim, šestoro dece njegovog brata Fransiska i sestre Končite. Pesnikova bratanica Laura Garsija Lorka, koja živi u Njujorku, direktor je Fondacije “Garsija Lorka” i već nekoliko godina intenzivno radi na uspostavljanju memorijalnog centra u Granadi, posvećenog stričevom delu i životu. I ona je protiv otkopavanja masovnih grobnica u Granadi.
- Čemu to? - pita se ona. - Na tom terenu je zakopano između 2.000 i 3.000 leševa. Ako nisu zarasle naše rane, zaraslo je u korov istorije to groblje. Kako će pronaći Federika, ko će “prepoznati” ostale? Pa vidite, niko i ne traži to iskopavanje. Bilo bi dovoljno da se ceo taj teren proglasi za groblje i tako obeleži jedan užasan zločin.
Laura nije usamljena u takvom stavu. Kolumnista Pedro Sevilja Gomes, Andalužanin, takođe misli da ne treba “tumbati” i ponovo “ubijati” Lorku. “Španija”, piše on, “koja zna tako strasno i da mrzi i da voli, trebalo bi da ostavi pesnika na miru. Ali, mi Španci volimo da naše mrtve izvedemo u šetnju. Mi to ne činimo iz pijeteta prema njima, nego da nas vidi ona druga Španija.”
Kopanja će, izgleda, uprkos svemu, biti. Potomci jedne od žrtava, učitelja Dioskora Galinda, to zahtevaju. On i Lorka streljani su iste noći. Zna se sasvim pouzdano, da je pesnik pogubljen sa tim učiteljem i toreadorom Fransiskom Galadijem. Njih trojica su, tvrde retki svedoci, sahranjeni, odnosno zatrpani zemljom i žbunjem, u istoj “grobnici”. Sudija Garson sada uporište traži i u zahtevu učiteljeve porodice.
Slavni Andalužanin Federiko Garsija Lorka bi na sve to rekao: “Ako umrem, ostavite balkon otvoren.” On i mrtav peva.

LAGALI SVET
NI dan danas ne zna se kako je i zašto ubijen Lorka. Fašistički režim generala Franka je na početku tvrdio da je ubijen u borbama između nacionalista i “crvenih”, zatim da je izgubio život u “svođenju računa” između homoseksualaca... A, kada su uvideli da je istina počela da prodire u svet, saopštili su da je pesnik ubijen “greškom”, u metežu i povlačenju lokalnih vlasti u Granadi.