POSLE završene srednje škole u koju su zajedno išle, babice Svjetlana Ružojčić i Vojna Lazarević su istog dana, 30. jula davne 1975. godine započele staž u dobojskom porodilištu.

Za 40 godina provedenih u Bolnici Doboj i ovoj službi, bilo je mnogo lepih dešavanja, divnih događaja, anegdota, priča ovaj ženski tandem.

One su porađale i majke i ćerke, i na to su izuzetno ponosne. Kažu, najsrećnije su bile kada dođe mlada trudnica i traži neku od njih sa obrazloženjem da je i njihovu mamu porodila. Dok su mladi očevi od uzbuđenja vrlo često njih grlili i njima čestitali, kao da su babice dobile prinovu.

Kad govore o broju porođaja sa ove distance, čini im se da ih je bilo bezbroj.

- Nemoguće je tačno reći, ali sama činjenica da smo na godišnjem nivou pre rata imali oko 3.600 porođaja govori kojim intenzitetom i tempom smo morali da radimo. Posle rata, taj broj se, nažalost, uprepolovio, pa je na godišnjem nivou prosek oko 1.500 porođaja - kaže Vojna za "Novosti".

Na ovo se nadovezala Svjetlana:

- Sećam se jedan dan, kecelju nisam skidala, 13 poroda imala sam za jednu smenu. Mlađa koleginica je užurbano papirologiju popunjavala, a ja dočekivala jedno po jedno bepče.

Pričaju da je bilo dana kada se od porođajnih stolova nisu odvajale, samo su se porodilje smenjivale.

- Bilo je tog dana njih desetak za porod, dok njoj prosto još vreme nije bilo, a ona je za mnom hodala i govorila: "Sestro, zašto me ne volite, pa hoću i ja da se porodim? Njen lik mi je danas, 20 godina kasnije u sećanju, porodili smo je pred kraj smene, pa je shvatila da je ništa manje ne volim nego ostale trudnice - priseća se Vojna uz osmeh.

- Sećam se i jedne trudnice, davnih godina je to bilo, njih 14 se taj dan porađalo, trudnica koje se sećam hodala je i samo govorila: "Ajme majko moja"! Ali, to je bilo tako tiho i simpatično da smo posle, dugo to pominjali, mi koji smo radili taj dan, čak je i doktor dežurni od tada znao reći: "Ajme, majko moja" - prisetila se uz osmeh Svejtlana.

Nakon 40 godina provedenih u Službi za ginekologiju i akušerstvo, babice ističu da je bilo mnogo dešavanja, knjige bi se mogle pisati o tome.

Promenili su se mnogi šefovi, glavne sestre, koleginice, ali one su uvek ostale na svom zadatku, trudile se da budu pristupačne svim porodiljama, da im savetima olakšaju snalaženje u novoj životnoj ulozi.

Obe su uveliko bake, a mladim generacijama poručuju da bez truda, zalaganja i optimističnog pristupa nema uspeha.

Svjetlana kaže i da se mlade generacije trude, a ovo je posao pun izazova i velike, možda najveće odgovornosti.

- Verujemo u mlade koleginice. Moraju svakodnevno da uče, prilagođavaju se i nikada da ne zaborave, pacijentkinja je uvek na prvom mestu - poručila je Svetlana.

SAVETI

VOJNA i Svjetlana imaju, kažu, dva posebno važna saveta za mlade koleginice. Prvi je da nasmejana mama i nahranjena beba moraju biti zadatak svih babica. Osmeh i lepa reč za svaku majku ili onu koja će to uskoro biti mora postojati, saveti su babica, koje su same uveliko i bake, a radiće kažu još do sredine sledeće godine.

TROJKE

Za 40 godina provedenih u porodilištu, kažu, imale su sreću da mnoge majke usreće, a naravno nikad neće zaboraviti porađanje trojki. Obe su imale po jedan takav slučaj, dok je dvojki bilo mnogo.