JEDNA od najtužnijih stranica jasenovačke tragedije, pored licitiranja brojem žrtava koje traje gotovo 75 godina, jeste i pitanje - zašto Jasenovac nije oslobođen?

Višedecenijska ravnodušnost najvišeg hrvatskog, srpskog i jugoslovenskog rukovodstva prema jasenovačkom stratištu ostaviće za sobom nesagledive posledice. Naročito njihovo nerazumevanje i neshvatanje da su Drugim svetskim ratom i genocidom nad Srbima u NDH, pa samim tim i postojanjem ovog logora, duboko poremećeni odnosi između dva najbrojnija naroda Jugoslavije, i da se oni mogu prevazići samo suočavanjem sa istinom, a ne njenim ignorisanjem. Sve istine koje se prećute u vremenima koja dolaze postaju otrovi. I taj otrov, na našu nesreću, danas je vododelnica između srpskog i hrvatskog naroda, i pogubno deluje na ekstremiste i političare koji umanjuju ili povećavaju broj srpskih žrtava u "endehaziji", ili pak dokazuju kako je u Jasenovcu zapravo bio radni logor.

Na pitanje zašto Jasenovac nije oslobođen, pored desetine istorijskih knjiga, memoara, zbornika, sećanja ratnih komandanata i preživelih logoraša, s punim pravom možemo da konstatujemo da zasad nema pravog naučnog i istoriografskog odgovora. Dvojica vrsnih istraživača, Slavko Odić i Slavko Komarica, u knjizi koju su upravo nazvali "Zašto Jasenovac nije oslobođen", a koja je objavljena 1993. godine, utvrdili su da i pored povoljnih atmosferskih uslova i ogromne vojne nadmoći, od početka 1945. pa do kraja rata, nema pisanih tragova u arhivama partizanskih jedinica, bilo kakvog plana ili ideje oslobađanja ovog logora ili nekog njegovog dela.

PROČITAJTE JOŠ - ISPLIVALE FOTOGRAFIJE JASENOVCA: Spaljivali leševe plašeći se istine

VIŠE od šest meseci posle oslobađanja Beograda, 2. maja 1945, partizanske jedinice su ušle u Jasenovac, i to tek pošto su ga ustaše mirno napustile, posle desetak dana sistematskog zatiranja tragova velikog zločina. Od 22. aprila do 1. maja 1945. do temelja su srušili jasenovački logor i spalili arhivu, rušili zgrade, postrojenja i mučilišta u kojima su ubijali hiljade i hiljade nikad ne izbrojanih žrtava, među kojima je najviše bilo Srba, ali i mnoštvo Jevreja, Roma i hrvatskih antifašista. Dva dana docnije, 4. maja, Generalštab, tada već Jugoslavenske armije, saopštava da su pripadnici Prvog bataljona Četvrte srpske brigade 21. srpske divizije brzim prodorom na zapad zauzeli i oslobodili Jasenovac.

Ono što nisu stigle da sruše ustaše, uradila je tek uspostavljena komunistička vlast u Hrvatskoj. Naložila je da se do temelja ukloni zid oko jasenovačkog logora, poruše sve stražarnice i osmatračnice, žičane ograde i poljski bunkeri. Uskoro je srušena i ciglarska peć koju su ustaše pretvorile u krematorijum.

Tragova o jasenovačkim zločinima, pogotovu o eventualnim odgovorima na pitanje zašto su ga partizani zaobilazili, nema ni u najznačajnijim publikacijama koje predstavljaju zvaničnu istoriju Narodnooslobodilačkog rata. U prvom izdanju Vojne enciklopedije iz 1961, u kojoj su obrađene sve teme i događaji iz rata, nema ni spomena o Jasenovacu. I u drugom izdanju objavljenom 11 godina kasnije - 1972, ne postoji nijedan podatak o oslobađanju logora i logoraša.

Ustaše brutalno ubijale Srbe, Jevreje, Rome...

U DVOTOMNOJ ediciji "Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941-1945", koja ima 1.300 stranica, jasenovački logor spominje se samo jednom, povodom ofanzive na Kozaru 1942. godine: "Od oko 50.000 stanovnika, većinom žena, dece i staraca... Jedan deo je na zverski način pobijen, a ostatak oteran u zloglasni ustaški logor u Jasenovcu."

U sabranim delima Josipa Broza Tita, u 21. tomu, Jasenovac je spomenut četiri puta, u objašnjenju Titovog pisma iz Foče 31. marta 1942. godine, Operativnom štabu za Bosansku Krajinu otkucanom na pisaćoj mašini. U post- skriptumu ove direktive Broz je, zelenim mastilom, rukom dopisao: "R. S. Ispitajte mogućnost eventualnog napada na koncentracijski logor u Jasenovcu, gde je bilo oko 10.000 naših zatvorenika, a sada je ostalo svega još oko 1.500 živih drugova. Sve ostalo su poubijali ustaški banditi. Taj napad trebalo bi organizovati zajedno sa štabom iz Hrvatske, ali tako da sigurno uspije." Svoj potpis je overio pečatom Vrhovnog štaba. Međutim, u Titovoj ratnoj arhivi uopšte nema dokumenata iz kojih bi se moglo videti da je on tu naredbu izdao, ili o tome bar obavestio štab partizanskih snaga u Hrvatskoj.

PROČITAJTE JOŠ - SUSRET SA ISTORIJOM: Tito prećutao zločine nad Srbima u Jasenovcu 

Šest meseci posle Titove direktive štabu za Bosansku Krajinu, oktobra 1942, dvojica vodećih krajiških komandanata, Boško Šiljegović i Josip Mažar Šoša, predložili su slavonskim brigadama da zajedno napadnu Jasenovac i Staru Gradišku, ali Slavonci su taj predlog odbili. Odgovorili su da te akcije u tom trenutku nisu moguće i da će to doći u obzir malo kasnije. Ipak, do kraja rata nije više zabeležena nijedna slična inicijativa, iako je jasenovački logor čuvalo samo 1.500 ustaša.

SLAVKO Odić i Slavko Komarica su utvrdili da se u "Hronologiji oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije 1941-1945" na 1.265 stranica enciklopedijskog formata logor Jasenovac spominje devet puta, i to uglavnom pogrešno. "Prvi put se pod datumom 14. avgust 1941. pogrešno konstatuje da je iz Tuzle ustaška policija počela deportaciju Srba i Židova u koncentracioni logor Jasenovac, jer taj logor tada još nije postojao. Zatim se pod pet različitih datuma 1942. i 1944. godine govori o ispadima ustaških jedinica na oslobođenoj teritoriji oko Jasenovca. Samo se pod dva datuma, 30. maja i 26. juna 1944, govori o manjim akcijama jedinica NOV-a i POJ-a na Savi u blizini Jasenovca. Napokon, pod datumom 30. april 1945. nalazimo konstataciju da su tog dana (što nije točno!) dijelovi 45. divizije Jugoslavenske armije (JA) oslobodili Jasenovac. I to je sve."

Ustaše brutalno ubijale Srbe, Jevreje, Rome...

Za gotovo pola veka bivstvovanja druge, Titove Jugoslavije, organizovano je na desetine simpozijuma i okruglih stolova posvećenih Jasenovcu. Od 1966, kada je konačno otkriven spomenik, održavani su u Jasenovcu skupovi na kojima su govorili čelnici Jugoslavije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i lideri Saveza komunista i Saveza boraca. Na svim tim manifestacijama niko nikad nije spomenuo "ustanak logoraša" 22. aprila, a pogotovu zašto im nije pružena pomoć spolja. Pitanje zašto tokom celog rata nijedan štab NOV-a i POJ-a nije pripremao i pokušao akciju oslobađanja jasenovačkih logoraša visilo je u vazduhu. Ali niko ga nije postavljao.

TOKOM savezničkih bombardovanja Jugoslavije, u martu i aprilu 1945. godine, nekoliko puta je gađan Jasenovac. Na spisku ciljeva koji je Generalštab JA dostavljao saveznicima nema ovog logora, što znači da ove akcije nisu bile plod koordiniranog plana, već inicijative samih pilota. Od bombardovanja su uništeni mnogi objekti. Od preostalih logoraša formirane su radne grupe koje su iskopavale i uništavale leševe ranijih žrtava. Komandant logora Maks Luburić je naredio da se 21. aprila likvidira poslednja grupa od 700 žena. Istog dana su svi preživeli muškarci, a bilo ih je 1.073, zatvoreni u dvospratnicu u istočnom delu logora. U noći između 21. i 22. aprila, deo logoraša, znajući da će narednog dana biti ubijeni, odlučio se na proboj. Preživelo ih je 106. Nekoliko sati kasnije, započeo je i proboj zatočenika iz dela logora Kožara. Od njih 176, spaslo se samo 11.

Spomen-područje Jasenovac od 1966. do 1990. godine posetilo je nekoliko miliona ljudi. Najčešće su kustosima postavljali pitanje da li su partizani pokušali napad na logor kako bi oslobodili logoraše. Dobijali su odgovor da se nastojalo pronaći rešenje, da se i drug Tito stalno interesovao za stanje u jasenovačkom logoru, da su nepristupačan teren (pruga Zagreb-Beograd), reke Sava, Una, Veliki Strug i nekoliko vrlo važnih i jakih neprijateljskih uporišta u blizini (Novska, Okučani, Banova Jaruga i druga), gotovo onemogućavali svaku veću akciju.

A šta dokumenti kažu o Titovom interesovanju za Jasenovac?

ČETVRTOG aprila 1942. javlja Moskvi da se najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu... "Dželat Pavelić je u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske", ne pominjući da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Još nema odgovora zašto partizani nisu oslobodili logor

Krajem 1942. "Borba", koja je izlazila u jednom selu kod Bosanskog Petrovca, štampala je brošuru "Jasenovački logor", koja je otkrivala najstrašnije zločine ustaških zlikovaca. Brošura je bila napravljena na osnovu potresnih iskaza desetak logoraša iz Jasenovca koji su uspeli da pobegnu. Štampana je u 2.000 primeraka, na šezdesetak stranica, omanjeg formata, a svedočenja jasenovačkih logoraša priredio je krajiški novinar Nikola Pavlić.

Osam meseci posle prve, Tito je u Moskvu krajem 1942. poslao drugu, poslednju depešu, u kojoj je pomenut logor smrti u Jasenovcu. Podatak je utoliko važniji ako se zna da je Moskva većinu Titovih depeša objavljivala preko sovjetske radio-stanice Slobodna Jugoslavija, jedne od najjačih u Evropi, a mnoge je svojim razgranatim obaveštajnim kanalima širila po svetu. U depeši je rečeno da ustaški sadizam ide tako daleko da su u Jasenovcu izgradili lomaču i na njoj spalili žive ljude, a opisani su i neki od najjezivijih ustaških zločina. I u ovoj depeši nije rečeno da Srbi čine najveći broj jasenovačkih stradalnika.

U Jasenovcu bio jedini dečji logor u vreme Drugog svetskog rata

GOŠNjAK PODIGAO "KAMENI CVET"

ODNOS prema jasenovačkom stratištu Srba može najpre i najbolje da se vidi iz podatka da je postojeći spomenik žrtvama jednog od najvećih koncentracionih logora u Evropi - "Kameni cvet", vajara Bogdana Bogdanovića, na jedvite jade podignut tek početkom jula 1966. Ideji za podizanje spomenika uporno se suprotstavljao jedan od Titovih najbližih saradnika i njegov intimni prijatelj, predsednik Sabora Hrvatske Ivan Krajačić. Odluka o podizanju spomenika doneta je tek na intervenciju hrvatskog generala, saveznog sekretara za narodnu odbranu Ivana Gošnjaka:

- Nemojte tamo skrivati ustaške zločine - rekao je hrvatskom rukovodstvu. - Ako vi nećete da podignete spomenik, onda će to učiniti Armija i Federacija.

HEBRANG KOČIO PLAN

OD septembra 1942, ako ne i ranije, Tito i njegovi najbliži saradnici praktično su znali šta se dešava u Jasenovcu. O tome su ih obavestili sekretar Komunističke partije Hrvatske Andrija Hebrang i njegov saradnik Mladen Iveković, koje su ustaše septembra 1942, sa tridesetak drugih logoraša, pustile iz Jasenovca u zamenu za oslobađanje dvojice ustaških funkcionera. Kada je 1948. otkrivena saradnja Hebranga sa ustašama, počela je da provejava teza da je on, u stvari, bio čovek koji je kočio bilo koji plan za oslobođenje logora smrti.


SUTRA: Zašto su hrvatski komunisti do temelja porušili ostatke logora