POSLEDNjI se zvao Vladimir Tatar. Njegovo telo preuzeo sam iz mrtvačnice Kliničkog centra u Prištini, istog dana kada je Vojska SRJ trebalo da okonča povlačenje s Kosmeta, a Albanci su tada već divljali po bolnici. Pre nego što sam sa telom palog vojnika pošao iz Prištine ka Brusu, u komandi sam čuo da su Šiptari u bolnici oteli doktora Tomanovića.

PROČITAJTE JOŠ - Skrivan masakr nad Srbima

Ovako se svog poslednjeg ratnog zadatka na Kosmetu seća Milan Dimić, čovek koji je prevezao tela više od 100 poginulih srpskih vojnika i policajaca sa KiM na teritoriju centralne Srbije.

PROČITAJTE JOŠ - Ćerka žrtve: Slika mog oca dokazuje zločin OVK

Pre rata Milan je bio vozač autobusa "Kosmet tursa". Sa vozilom se, kao dobrovoljac, javio komandi Prištinskog korpusa. Tokom rata je bio i za volanom autobusa, ali je ratnu 1999. zapamtio pre svega kao vozač koji je tela poginulih junaka vozio porodicama. Više od 100 puta je gledao smrti u lice. Ne može da zaboravi lelek majki i devojaka koji je ratnog proleća odjekivao Srbijom. Kaže da i dalje ima noćne more zbog dana u kojima je sam sebi ličio na vranog gavrana koji stiže sa Kosova.

PROČITAJTE JOŠ - Ovo je deset najsurovijih terorista OVK — zbog njih se još trese Kosovo

- Vojnik Vladimir Tatar, kog sam poslednjeg prevezao, bio je rodom iz sela iznad Brusa. Sećam se da me je kod mesta Ramlje zaustavila policija i pitala šta vozim. Kada sam rekao ko mi je u autu, mladi policajac je zaplakao. Gorko, iskreno, muški potresno. Reče mi: "Vladimir je moj najbolji drug, njegovo selo je malo uzbrdo, kuća pored puta i potoka. Ja da idem njegovoj majci, ne mogu."

Milan Dimić i pukovnik Milutin Filipović

Dimić kaže da se seća svih reči koje je tada izgovarao pri susretima sa porodicama poginulih i dodaje da je u to vreme verovao da je dovoljno jak i da će s vremenom moći da izbriše užas rata iz glave. Međutim, kako vreme prolazi, crne uspomene mu se sve češće vraćaju.

Prištinski korpus je, objašnjava naš sagovornik, odmah na početku rata pri Garnizonu Priština formirao grupu za pozadinske poslove, koju je vodio pukovnik Milutin Filipović. Od svih teških poslova u ratno vreme, najstrašniji je bio prevoz tela poginulih vojnika najmilijima. Uz Dimića, više od 600 poginulih boraca prevezli su vozači Dragan Dimitrijević, Trajko Đorđević i Veljko Maslar.

Nijednog lepog dana iz rata Dimić ne može da se seti. Nije bio srećan ni poslednjih dana sukoba, kada mu je kod sela Ljupče na Kosmetu grupa srpskih vojnika spasla glavu razoružavajući albansku zasedu na putu. Spremali su se da otvore vatru na prva kola koja naiđu.

Knjiga sa imenima stradalih

To je bio njegov kombi.

- Sećam se da su ubijeni i zarobljeni teroristi ležali u travi pored puta. Prišao sam tim ljudima, koji me umalo nisu ubili, ali nikakvu mržnju prema njima nisam osetio. Valjda sam se smrti nagledao pa mi je bilo svejedno - svedoči Dimić.

Nijedna Milanova priča iz rata ne liči jedna na drugu.

- Negde sredinom NATO agresije imao sam u kombiju šest kovčega i šest adresa od Kraljeva do Čačka. Na Bilanovcu, most na Ibru je bio razrušen i oko njega je stajala naša inžinjerija. Rekoh im: Ljudi, moram da prebacim mrtve kući. I oni su nekako bez reči počeli da rade. Učinili su nemoguće. Za samo nekoliko sati prešao sam Ibar preko njihovog improvozavani most...

Foto Bojan Stojanović

Od Kuršumlije preko Barbatovca, Čačka, Kraljeva, Bijelog Polja, Beograda, Subotice... svako putovanje je bilo trauma.

Milan priča i o Danilu Dači Ognjanoviću, koga za života nije upoznao. Zapamtio ga je mrtvog. Žao mu ga je, kaže, kao brata.

- Kao vojnik naše 354. brigade poginuo je u Vranom Dolu, kraj Prištine - priča Dimić. - Kada sam krenuo sa njegovim telom, negde oko Kuršumlije, pred nabujali potok je izašla žena i nemoćno raširila ruke. "Kako ćemo preko?", zavapila je. Znam da sam satima bacao kamenje u potok da napravim makar nekakav gaz. Voda je bila prolećna, silovita, i mogla je odneti i mene i Dačino telo u kovčegu. Srećom, prošao sam. Nikada i nigde nisam osetio toliko dostojanstva među ožalošćenima, koji su znali da je Dača dao život za Srbiju.

Foto Boris Subašić

TRI ZASEDE ZA SRPSKE OFICIRE

DIMIĆ je nagrađen za hrabrost po naređenju generala Vladimira Lazarevića. Podvig je napravio kada je autobusom punim oficira prošao čak tri šiptarske zasede a da niko nije ni ogreban. Danas je vozač u gardijskoj brigadi. Sanja svoj Kosmet.

- Major Milan Ostojić je bio komandir vozila, a iza nas pedesetak starešina dobrovoljaca iz svih garnizona - seća se te vožnje Dimić. - Kraj sela Pirane sevnule su dve rakete ispaljene iz ručnih bacača i krenula je rafalna paljba po vozilu. Promašili su nas.

U povratku, kod sela Volujak, most je bio izbušen sa tri NATO projektila. Dimić je i taj deo preko Belog Drima prevezao pod punim gasom, ispraćen rafalima, da bi dalje, kod mesta Điprati, na putu zatekao više od 1.000 Alabanca koji su se "vraćali iz šume" na poziv državnog rukovodstva Srbije, pošto "nisu okrvavili ruke".

- Proći pored stotine muškaraca za koje ne znate da li su im puške samo privremeno sklonjene, nije nimalo prijatno - kaže Dimić.