DRAMA koja je nastala u Crnoj Gori povodom postavljanja bilborda u Budvi na kojima se veliča "oslobodilački ulazak srpske vojske na Mitrovdan 1918. godine" i ocene crnogorskog premijera Duška Markovića da je to falsifikovanje istorije i atak na državu, nije ništa novo i neočekivano.

Sve je započelo, na zahtev Kominterne, na Četvrtom kongresu Komunističke partije Jugoslavije u Drezdenu 1928, kada je doneta odluka o stvaranju nezavisnih država - Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Slovenije, dok bi mađarski i albanski narod imali pravo da se odvoje, jer je, prema mišljenju delegata, njihovu zemlju okupirala srpska buržoazija. Na tom skupu je Jovan Mališić izabran za generalnog, a Đuro Đaković za organizacionog sekretara.

Dvadeset dve godine kasnije, na osnivačkom kongresu KP Crne Gore, u oktobru 1948, na Cetinju, rečeno je da je takozvano ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom izvršeno ne samo protiv volje i raspoloženja crnogorskog naroda, nego i uz pomoć bajoneta srpske vojske, i to na najgrublji način, putem sile i prevare...

PROČITAJTE JOŠ: Bilbordi u Budvi nisu uvredljivi


ŠTA se, zapravo, zbilo te 1918. godine? Prema mnogobrojnim svedočanstvima, prve jedinice vojske Srbije u Crnoj Gori bile su dve čete Drugog jugoslovenskog puka, koji su činili dobrovoljci sa celog jugoslovenskog prostora, među kojima su dominirali Crnogorci. Valja reći da su svuda bili oduševljeno pozdravljeni, ali o tome ni reči nije bilo na spomenutim kongresima. Ni tad, a ni danas, niko ne spominje spontano i masovno izjašnjavanje za prisajedinjenje Srbiji - u Vasojevićima, Bratonožićima, Kučima, Nikšićkom okrugu...

Međutim, nesporazuma, trvenja, razmimoilaženja, otvorenih sukoba, podmetanja i optuživanja između Srbije i Crne Gore bilo je odvajkada. Nije ništa počelo od Mila i Slobe, ni od Tita i Blaža Jovanovića, Staljina, Buharova, Dimitrova, ni kralja Aleksandra Karađorđevića, njegovog dede kralja Nikole Petrovića, Obrenovića...

Slično je bilo i u vremenima kada nije ni postojala svest o nacionalnoj pripadnosti, kada je u prvom planu bila isključivo borba za prevlast, od sredine 11. veka, u vreme Zete i države Raške. Kada je na vlast došao Stefan Nemanja, Zeta, kao samostalna država, potpuno je nestala. Ali borbe vođene između Zete i Raške nisu prestale. Kad je Nemanjin stariji sin Vukan dobio Zetu na upravu, a mlađi Stefan Rašku, između ove dve srpske zemlje ponovo je došlo do borbe. Za ovaj sukob istoričar Vladimir Ćorović tvrdi da je bio jedan od najranijih i najdužih građanskih ratova među Srbima uopšte.

POREDILI BOŽIĆNU POBUNU I BLAJBURG POSLE osamostaljenja Crne Gore, na javnoj sceni će se pojaviti plejada samozvanih intelektualaca, koji će sva zla ovoga sveta videti samo u Srbiji i Srbijancima. Poput Sekule Drljevića, oni po Podgorici govore da su Srbijanci nesposobni za pravdu, humanost, smisao za državu. Oni će čak Božićnu pobunu porediti sa Blajburgom. Zaboravljajući da svaka priča ima i drugu stranu, da je većina vojnika i žandarma bila iz Crne Gore, a da je glavnokomandujući snaga koje su zavodile red bio iz Bjelopavlića. Biće to, nažalost, uvod u veliki bratoubilački pokolj između partizana i četnika u toku Drugog svetskog rata.

BEZ obzira na to koliko su se žitelji sa ovih prostora, u stalnim balkanskim migracijama, mešali, saživljavali, orođavali, pomagali jedni drugima, genetski veo nesporazuma lebdeće nad crnogorskim brdima i valovitom Šumadijom.

U 19. veku, kada i Srbija i Crna Gora dobijaju obrise modernih država, taj latentni sukob dobiće samo "novu hranu".

TAČNO je da je knez Danilo, kršten kao Zeko, pisao knezu Mihailu Obrenoviću da bi bio najsrećniji kad bi video Srpstvo ujedinjeno, pod njegovim skiptrom, i da bi mu držao stražu, pred dvorom...

Tačno da je 5. oktobra 1866. godine zaključen ugovor između Srbije i Crne Gore i udaren, kako je to napisao Duro Jelinić u knjizi "Nova Srbija i Jugoslavija", čvrst temelj ne samo za zajednički rad Srbije i Crne Gore na oslobođenju srpskog naroda, već i za jedinstvo buduće srpske države. Knez Nikola se tim ugovorom obavezao da će u korist srpskog ideala da abdicira sa svog prestola i tako omogući stvaranje jedne srpske države. "Kao kompenzaciju za odricanje na svoj suverenitet, imao je da i ubuduće nosi titulu srpskog princa, i da kao takav prima od Srbije godišnju apanažu od 20.000 dukata."

Kako ovaj ugovor, voljom velikih sila, nije ostvaren, valjalo je naći krivca. Na Cetinju se uglas tvrdilo da je to dvor u Srbiji, a u Beogradu da je to knez Nikola!

PROČITAJTE JOŠ: Vlada: U Budvi Srbi nisu oslobodioci


Namah su se zaboravili odnosi Ilije Garašanina i Petra II Petrovića Njegoša i odluka srpske vlade o stalnoj pomoći najpre od 1.000, a potom od 3.000 dukata. Osnovni kamen spoticanja u nastupajućem vremenu i istorijskom razvoju odnosa ovih država bio je samo jedan - koja će dinastija poneti barjak ujedinjenja srpskog naroda. I Petrovići i Obrenovići su bili ubeđeni da to pripada upravo njima. A tu su bili i Karađorđevići, koji su iz prikrajka čekali svoju šansu.

Kralj Nikola ulazi u Skadar


Knez Nikola je od ustoličenja Milana Obrenovića bio opsednut time da dođe na srpski presto u Beograd. Ali način na koji je hteo da ostvari taj cilj nije bio ni njegovim savremenicima lako razumljiv. Udaja njegove najstarije ćerke Zorke za Petra Karađorđevića možda je najbolji primer toga. Nikolina ideja je bila da za kuma pozove vladara Srbije, kralja Milana Obrenovića.

Udajom ćerke za jednog od pretendenata na srpsku krunu nije postigao ništa. Nije uspeo da budućeg kralja Srbije pridobije, već je samo pogoršao odnose sa Srbijom. Nije mu uspeo ni pokušaj da ćerku Kseniju uda za Aleksandra Obrenovića, ma koliko su ga u tome podržavali Rusi.

"Petar Karađorđević je smatrao da je jedini pozvan da zauzme mesto na srpskom prestolu. U tom smislu on je učio i svoju decu. Njegov prvenac Đorđe je na Cetinju, kao deran, stalno ponavljao crnogorskim glavarima da je njegov otac pravi kralj Srba i da je njemu dužan da se pokorava i sam knjaz Nikola..." - piše Vasa Kazimirović.

Po dolasku Petra Karađorđevića na presto, zet i tast postaju glavna smetnja pokušajima da dođe do kakvog-takvog ujedinjenja. Od četiri pokušaja da se napravi unija ovih zemalja, nije uspeo nijedan. Poslednju odbijajuću reč imao je uvek i isključivo kralj Nikola. Poslednji predlog za ujedinjenje, koji je podneo predsednik crnogorske vlade Andrija Radović, a koji je predviđao da se muški potomci i jedne i druge dinastije naizmenično smenjuju na prestolu srpsko-crnogorske države, kralj Nikola nije prihvatio i rekao je: "Ujedinjenja ne može biti do istrebljenja jedne kuće."

PRIŽELjKIVALI POBEDU BUGARA VRHUNAC sukoba kneza Nikole Petrovića sa zetom Petrom Karađorđevićem nastao je 1885. godine u vreme srpsko-bugarskog rata. Tada se na Cetinju desilo nešto neverovatno. Knez Nikola i svi njegovi glavari, izuzev vojvode Gavra Vukovića, bili su na strani Bugarske, priželjkujući njenu pobedu. "Petar Karađorđević je hteo da sa dobrovoljcima krene u pomoć srpskoj vojsci, ali Nikola nije dozvolio", zapisao je istoričar Vasa Kazimirović.

Do ujedinjenja će konačno doći 26. novembra 1918, odlukom Velike narodne skupštine u Podgorici. Sam ovaj čin, kao što smo videli, u istoriografiji se tumači na razne načine: kao okupacija Crne Gore od strane Srbije, kao bezuslovno ujedinjenje, ali i kao dobrovoljno sjedinjenje dveju samostalnih država.

Takva objašnjenja su, nažalost, posledica komunističkog doživljaja versajske Jugoslavije, zavađenih političkih snaga i, naravno, dinastija. To će u januaru 1919, u drugom mesecu postojanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, dovesti do takozvane Božićne pobune. Najviše pobunjenika bilo je u staroj Crnoj Gori. U pitanju je bilo nekoliko hiljada ljudi. Opkoljeno je tada više gradova - Cetinje, Nikšić, Rijeka Crnojevića, Virpazar...

Mnogi su danas u Crnoj Gori zaboravili da je u noći između 26. i 27. januara (odnosno 8. i 9. februara) 1913. godine, na Brdicu kod Skadra, poginulo dve hiljade srpskih vojnika iz sedam bataljona Drinske divizije drugog poziva i iz tri bataljona prvog poziva. Tom jedinicom, koja je poslata kao pomoć crnogorskoj vojsci, komandovao je pukovnik Damjan Popović.

Na ultimativni zahtev poslanika Velike Britanije, da Srbija smesta povuče svoje trupe sa Skadra, Pašić je odgovorio: "Žalim, jer su nam engleske simpatije neobično drage, ali nam je još draža čast..."


Krunisanje kralja Petra Karađorđevića


Na sreću, niko u Srbiji nije zaboravio Mojkovačku bitku.

Otkako su Srbija i Crna Gora oslobođene jugoslovenskog balasta i same stoje na svetskoj pozornici, svakakve su ih nevolje snašle. Prirodno je da se nameće potreba i za jednim ozbiljnim pogledom na istorijska kretanja, koji nije opterećen propalom komunističkom ideologijom i jugoslovenstvom. Samo oni koji budu dobro poznavali modernu, objektivnu, dvovekovnu istoriju obe države, moći će da razumeju šta se to učinilo sa nama i šta nam valja činiti.