RAZUMEM! Služim Srbiji! Iza ovih nekoliko reči, služeći vojni rok, shvatila sam da stoji mnogo ljubavi, pažnje i osećaja za našu otadžbinu i naš rod.

Ovako govori Valentina Vasić iz varoši Draginca kod Loznice, koja je sa tek napunjenih 18 godina otišla na dobrovoljno služenje vojnog roka u Vojsku Srbije, 1. decembra prošle godine, u valjevsku kasarnu "Živojin Mišić", gde je položila i zakletvu. Posle pešadijske obuke u gradu na Kolubari, upućena je u kruševačku kasarnu, gde služi vojni rok koji traje šest meseci, u rodu ABHO.

- Ništa mi nije teško, ovde stičemo nova iskustva, znanja i veštine potrebne za odbranu naše otadžbine, ali, kao mladi ljudi, u tom smislu vidimo šta znači rad, red i diciplina, ne samo tokom vojnog roka - priča Valentina. - Radimo u sjajnom ambijentu, uz zdušnu pažnju i posvećenost naših starešina i vojnika, i momaka i devojaka, koji smo na istom zadatku. I u kasarni, na raznim dužnostima, i na zanimanjima, marševima i logorovanjima, divno se osećam kao deo jedno velikog, moćnog i za naš narod i državu važnog sistema.

PROČITAJTE JOŠ - "GENERALICA" IZ BUSIJA: Pradeda mi je bio Solunac, danas ja čuvam otadžbinu


Valentina je imala želju, odmah po završetku Srednje škole za tehničara za zaštitu i kontrolu životne sredine u Loznici, da obuče sivomaslinastvu uniformu. Dobila je podršku od majke Vere, oca Spasoja, mlađe sestre Violete, starijeg brata Vasilija - Gila, kao i baka i deka, starijeg brata ujaka, tetaka, rođaka...

POREKLO VALENTINA je po majci iz Gornjeg Jadra, podno Cera, legendarnog kraja u kojoj je svaka familija junačka, a po ocu iz čuvene Rađevine, potomaka bitke na Mačkovom kamenu.

- Žarka je želja naša bila da neko iz porodice bude vojnik, oficir ili podoficir, ali takva želja nije nam se ispunila, jer su mog sina Spasoja dva puta odbili za upis u Vojnu školu, koju je žarko želeo - priča protojerej stavrofor Stanko Vasić, Valentinin deda, penzionisani sveštenik u Jadru. - Moj sin nije ušao u uniformu, zbog podmetanja loših ljudi, u vreme komunizma. Mada sam slovio za navodnog crvenog popa, samo zbog učešća u svim akcijama sa meštanima sela u parohiji, Spasojeva i naša želja nije ostvarena, a u vojnu školu i policijsku školu upisavali su se, lagano, sinovi nekih mojih kolega koji su, tobože, slovili za mrske protivnike režima.

Prota Stanko Vasić, Valentinin deda


Vasići su, kaže prota, sada srećni, srce im je na mestu. Ponosni su na Valentinu, kao i porodica Rašević iz koje je njena majka, dok čekaju da krajem maja završi služenje vojnog roka, ali ne, možda, i služenje u sivomaslinastoj uniformi.